Злочин над Србима за који нико није одговарао: Покољ 6000 цивила на обалама Дрине, од ког су Србе спасавали чак и Немци

Током пролећа 1942. године на обалама реке Дрине, у местима Стари Брод и Милошевићи (општина Вишеград), Усташе су извршиле покољ над 6.000 ненаоружаних Срба, искључиво цивила. Део људи се намерно или ненамерно утопио у реци Дрини бежећи од усташа. Људе су нагомилане на обали нападале усташе, убијали их, мучили, силовали жене и бацали у воду. Најмасовније убијање је извршено 22. марта 1942. године, али су убијања трајала и до почетка маја 1942.

Извршилац злочина је била Црна Легија под командом Јуре Францетића, у којој је било и локалних муслимана. Учествовале су и снаге муслиманске милиције. Српски цивили су били углавном припадници збегова са подручја места Рогатица, Вишеград, Хан Пијесак, Кладањ, Соколац, Олово, Пале и Сарајево. Звучи невероватно, али једна немачка јединица која се налазила на десној обали Дрине није могла више да гледа масакрирање српског становништва, па је пуцала у ваздух вичући: “Цурик усташ!” То су потврдили преживели који су испричали и да су немачки војници и недићевци чамцима и скелама, са локалним чамџијама успели да спасу и превезу преко реке неколико хиљада Срба.
Милош Башовић, рођен 1930, из Бранковића, Борике код Рогатице био је очевидавац овог страшног злочина: „… Из Вишеграда народ крене низ Дрину, према Старом Броду. Уз мене су била још три брата и сестра. На саонама смо вукли мало неких ствари. Узак пут, стадосмо сви код Пухалове њиве. Тако се зове. За нама нека војска трчи, али ми не знамо да су усташе. Народ поче бјежати, а они углас: ‘Не бојте се народе, ово је српска и црногорска војска…’. Кад су нас опколили, познадосмо многе муслимане комшије међу њима. Један усташа узе моју сестру од три године, баци је увис. У руци му пушка са бајонетом, дочека је и право баци у Дрину. Наста право клање народа. Мене је негдје између Милошевића и Старог Брода зајмио један пијани усташа, гађајући ме бајонетом. Утекнем му некако и шћућурим се међу поубијане. Криомице гледам како ми убише мајку и млађу браћу. Свега и свачега је било, Многе дјевојке, гледајући звјерства, не чекајући да им се приближе усташе масовно су скакале у Дрину. А Дрина пуна лешева, међу њима само видиш, заплове женске косе…”
Љубица Планинчић из Сељана, становник Гучева код Рогатице, овако је запамтила покољ Срба на Дрини: „…Бјежали, бјежали, а у мене мала ђеца, једно од пола, а друго од годину и по. И двије заове заједно са мном, и оне носиле ђецу. Тако стигосмо на Дрину, у Стари Брод. Народ, који је јачи оде… По цијели дан скелом пребацују преко Дрине, а Дрина велика, из брда у брдо. Кад је било пред мрак зауставе чамце и заноћисмо крај Дрине. Пада киша, а ја се скрила са ђецом иза неке колибе. Ћутимо, а крај Дрине само зачујеш запомагање и јауке. Што је народа отишло у Милошевиће, нико се није вратио. А отишло је бар двије хиљаде, није остало ни пиле, све су побили. А остало је мало на Старом Броду, зато што су нас мало Нијемци заштитили. Те злочине није запамтио нико, што је држава и ратова. Побише онолики народ, а Дрина носи све. Многи су сами скакали у Дрину, нису чекали каму и нож, да им очи и џигарице ваде… Ех кад се сјетим, најгоре су прошле младе цуре, жалости љута… Похватају се за руке и саме скачу у Дрину! Ишла сам касније много пута до Дрине. Никад и нигдје никоме спомена… Боже сачувај, жалости љута…”
Они малобројни, који су преживели овај ратни пакао, по завршетку Другог светског рата очекивали су да ће их надлежне власти позвати да сведоче, да се њима добро познати злочинци приведу правди и осуде. Уместо тога завладала је неочекивана ћутња. Једноставно, неки режисери из тадашње власти, рачунајући и српске кадрове, зарад „братства и јединства―, као да су желели да се све ово заборави и када живи сведоци помру „стави ад акта―.

У месту Стари Брод је током 2008. године подигнуто обележје у знак сећања на овај злочин. Освештано је од стране митрополита дабробосанског Николаја и владике милешевског Филарета. У плочама од камена су уклесана имена убијених. Нешто касније, у мају 2010. године започета је градња спомен капеле и звонаре. Пред крај новембра 2008. године, у присуству великог броја историчара, свештених лица, представника медија и грађана, у манастиру Добрун код Вишеграда представљена је и књига “Заборављени злочин – Стари Брод”.

Радост за жене: Пролећно цвеће које ће вам улепшати башту и терасу

Једна од главних ствари којој се жене највише радују...

5 феномелних торти без јаја и млека: Богате и укусне. И за посне и за мрсне дане

Шарена торта500 грама шећера 500 грама млевених ораха 1 - 2...