Nedavno, moja žena i ja smo upali u jednu od onih besmislenih malih prepirki koje su tako česta, svakodnevna pojava u braku. Znate o čemu govorim: te prepirke se nikada ne bave smislom života, Božijim postojanjem… U većini svađa se uglavnom radi o onim drugim “velikim” pitanjima: da li daska na wc šolji treba da ostane podignuta ili spuštena, ko je ostavio one prljave sudove, gde treba da stoji slanik… Shvatate već o čemu govorim. Iz tih sitnih svađa oslobađa se ono što je, po mom mišljenju, najsmrtonosniji otrov u ljudskim odnosima: zlopamćenje.


Uzmimo, na primer, našu nedavnu svađu. Nešto nije bilo vraćeno na svoje mesto. Reagovao sam tako što sam održao malo predavanje, koje moja žena nije dobro primila. Razmenili smo reči i popeo sam se na sprat. Malo kasnije sam joj se neučtivo izvinio. Izvinjenje je primljeno, ali nije uzvraćeno na isti način. To je, bar što se mene tiče, bio okidač. Ponizio sam se da joj pokažem kako mi je žao zbog nečega, iako sam smatrao da u stvari nisam kriv. Kako se samo usuđuje da mi se ne izvini? Iako tada ništa nisam rekao, demon je bio pušten na slobodu. Do kraja dana sam se pušio od zlopamćenja. Osećao sam se depresivno, teško i sve mi je smetalo. Život mi je odjednom postao gorak i siv – a sve to zbog jedne stvari koja nije bila na svom mestu!

Pročitajte i  Najlepši citati vrhunskog romana realizma: "Ana Karenjina" i lekcije o braku, ljubavi, žrtvi, riziku i tragediji kao svršetku

To je zlopamćenje: kada svesno pothranjujemo ljutnju na svoje bližnje zbog toga što su nam stvarno ili zamišljeno nešto skrivili. Neko nije ispunio naša očekivanja, preprečio nam se na putu, narušio naše planove, nije želeo da prati naš dnevni red ili ispoštuje naše rokove. A, kada ih ispravimo, te osobe još više greše, zato što nemaju nameru da se isprave i lete po zadatom kursu. Oni mogu, ako su vrlo predusretljivi, da se podvrgnu disciplini neko vreme, ali ipak na kraju krajeva neće postati ono što bismo mi želeli da postanu. Rezultat: zlopamtimo. Potišteni smo. Analiziramo ih beskrajno i besplodno. Premaramo se i nerviramo. A, zbog sveg tog nerviranja i našeg neuspeha da ispravimo tobožnje greške kod drugih, postajemo još gnevniji, zlopamtljiviji i ozlojeđeni. U međuvremenu, predmet našeg zlopamćenja nastavlja da živi. Možda će zaboraviti na beznačajnu svađu ili se čak ponašati kao da se ništa nije zbilo. Kao da to nije bio kraj sveta.

Govoreći iz duhovnog ugla, zlopamćenje je, u stvari, naša reakcija kada otkrijemo da ne možemo da kontrolišemo ličnost i postupke drugih ljudi. Ukratko, uvideo sam da nisam Bog. Kada nam ne uspeva da potčinimo ljude oko nas da postupaju po našem naređenju ili uputstvu, otkrivamo da je naša vlast nad njima ograničena, te ispoljavamo svoj gnev, poput malog, uvređenog, pobesnelog tiranina. Dok ovaj “unutrašnji Napoleon” šutira i viče – premda može da povredi druge – njegova najveća žrtva je upravo duša u kojoj obitava, tj. sopstvena. Eto zašto se zlopamteći osećamo mnogo gore od osobe ka kojoj je naše zlopamćenje bilo usmereno.

Pročitajte i  Miroslav Mika Antić: "U svakom septembru ima nečeg nalik na tihe rastanke..."

Kao što je jednom neko rekao: “Zlopamćenje je otrov koji mi ispijamo, u nadi da će neko drugi umreti”. I pored sitnih i zamišljenih povoda za žaljenje, postoje i oni stvarni – kada se ljudi prema nama ponašaju na način koji prevršuje meru, kada nas vređaju, pa čak i zlostavljaju. Kada takvi postupci otkrivaju da nismo svemoćni kao Bog, mi smo ti koji odlučujemo kako ćemo reagovati, da li ćemo dozvoliti da unutarnji izliv gneva tako duhovno i emotivno opustoši naše srce i um.

Svako živo biće strada. Naše ljudske moći su ograničene. Međutim, i onda kada moramo da stradamo, ipak imamo pravo da biramo da li ćemo zlopamtiti zbog toga i uzaludno mahati pesnicom kao čovek koji bi da bude Bog, ne prihvatajući svoju ljudsku prirodu.

Pročitajte i  Kako je Nikita Mihalkov na fenomenalan način objasnio Momi Kaporu glavnu razliku između Rusa i Amerikanaca

Ako je zlopamćenje duhovna bolest, ukorenjena u našim bezuspešnim božanskim ambicijama, tada i lek mora biti duhovne prirode. Ne govorim samo o tome da je potrebno povećano duhovno delanje: molitva, čitanje Sv. Pisma, dolasci na bogosluženja – što je, svakako, dobro i korisno. Govorim o konkretnom delu. Kada drugi učine nešto što razotkriva našu ljudsku nemoć, moramo da se suočimo sa tim otkrivenjem, ne bežeći od njega kroz maštanje, analiziranje, zabavu, trošenje novca. Zatim, moramo da predamo svoju borbu Sili Koja je veća od nas samih: ne nekom apstraktnom Bogu, već Bogu koji projavljuje Svoju volju preko objektivnih ljudi koji nas vole i ne boje se da nam kažu istinu o nama samima. Samo tada će čir na našem gordeljivom egu moći da pukne i da se iscedi, a istinsko isceljenje da započne. Konačni rezultat ovog isceljenja je sasvim suprotan zlomapćenju: prihvatanje (drugih ljudi, životnih okolnosti…). Mogu biti srećan samo ako prihvatim život onakav kakav jeste. Treba da se usredsredim ne na to šta treba promeniti u svetu, koliko na to šta treba da promenim u sebi i u svom stavu.

O. Ričard Rene, pravoslavna crkva Svetog Ajdana, SAD
Izvor: Prijatelj Božiji

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime