Значење имена Срби потиче још из наше прапостојбине
О историји Србије пре Немањића писали су само страни историчари.
Први који је оставио податке о нама био је византијски цар Константин Порфирогенит у 10. веку у својим списима “О народима”.
Тек у “Летопису попа Дукљанина” у другој половини 12. века, појављује се први домаћи историјски запис на словенском језику.
То је историја далматинских Словен (Срба и Хрвата) од сеобе до под крај 12. века. У првом делу Летописа налазе се сачуване приче и легенде, а у завршном делу је хроника збивања у Дукљи у 11. и 12. веку.
У њој се о далматинским Словенима говори као о једном народу, Срби и Хрвати као народ уопште се не спомињу, али се спомињу Србија и Хрватска.
Срби су тек почели о себи да пишу од времена Светог Саве и Стефана Првовенчаног, а обоје започињу историју нашег народа од свог оца Стефана Немање.
О периоду пре Стефана Немање о нашем народу ми можемо говорити само из извора туђих писаца, или на основу појединих историјских извора.
СРБИ И ЛУЖИЧКИ СРБИ
Етимологија имена Срби није објашњена. Према писањима Ф. Конта то је једно од најстаријих и најархаичнијих имена у словенском свету. Највероватније је донето из старе прапостојбине. Једна занимљивост је да Срби нису једини народ који носи то име. Наиме, постоје још и Лужички Срби, који су језички сасвим другачији од балканских Срба. Немци их називају Сорбен, а нас Сербен, док они себе називају исто као што и ми називамо себе- Серби. Са друге стране, нас називају Јужни Серби.
Ако сте се некада питали ко су Лужички Срби, ево одговора:
Лужички Срби остатак су некада врло моћног народа који је живео на подручју источне Немачке и Пољске, о чијој величини говори и чињеница да је граница између словенских и германских племена у доба Карла Ввеликог (9. век) називана limes sorabucus (српска граница).
ИМЕ СРБИ
Код античких писаца име Срби јавља се и пре појаве Словена на историјској сцени . Код грчког писца Птоломеја, Срби се спомињу као сарматски народ настањен између североисточног Кавказа и реке Волге.
Име Срби било је познато још из Карпата у старој словенској прадомовини. Помиње се у Полабљу, Великопољској и приморју. Одржало се и данас као име словенског становништва у источној Немачкој (Лужички Срби). Сама реч „Срби“ извођена је из лезгијског израза „сур“ (човек) и наставка за множину „би“ (људи, народ). У новије време изводи се из речи „пасерб“ (сродник), а тумачи се и као савезник, пријатељ, друг. Именом Срби обележава се и у античким изворима становништво словенског порекла које је захватало простор од реке Цетине на западу до Ибра на истоку и Боке Которске на југоистоку. Територија коју су насељавали Срби називала се, по античким изворима, „Крштена“ и „Некрштена Србија“. Романи су српско становништво називали Sclavus (Славус), Арбанаси Скје, а Мађари Расциани, Rassiani, Расзок (по називу Рашке).
Аутор: Опанак (Културна историја Срба)
