Znamo ga kao autora Plave grobnice, ali ne i da je ona mogla biti njegov večni dom

0
568

Milutin Bojić, srpski pesnik, dramski pisac i književni kritičar, bio je i učesnik Balkanskih ratova 1912. i 1913. godine, kao i Prvog svetskog rata.

pesnik milutin bojić

Iako je živeo samo 25 godina, iza sebe je ostavio neka od najvećih i najlepših dela srpske književnosti. Dramu „Uroševa ženidba“ preneo je preko Albanije 1915. godine i štampao je na Krfu, a zbirku pesama „Pesme bola i ponosa“ objavio je u Solunu. Pesma „Plava grobnica“ sigurno je najpoznatija iz ove zbirke koju je napisao kao svedok masovnog umiranja srpskih vojnika na ostrvu Vidu.

Kao čovek bio je naočit, uvek vedar i duhovit. Student filozofije, uvek i svugde u društvu cenjen kao mladi pesnik na glasu. Kao takvog spazila ga je njegova buduća ljubav, žena koju je sa sobom u mislima nosio preživljavajući golgotu – Radmila Todorović.

Pročitajte i  Proročke reči oca Gavrila od kojih ćete se NAJEŽITI! Uzeće nam i Kosovo, i Sandžak, i Crna Gora će Albanija biti, a ONDA će se desiti OVO i SRBIMA će SVANUTI

pesnik milutin bojić

Sudbina je skovala plan da dvoje mladih zajednički preseli u Niš u kom je njihova ljubav nastavila da cveta. Samo par kuća u istoj ulici razdvajalo je zaljubljeni par. Međutim, po izbijanju Prvog svetskog rata razdvojenost je bila neminovna. U Kosovskoj Mitrovici, hoteći da zajedno lađom pređu Skadarsko jezero i stignu u San Đovani, Milutina su vratili zbog nekih razmirica sa jednim potpukovnikom. Radmila je otplovila sa svojom porodicom u južnu Italiju.

Gladan i namučen, Milutin je prepešačio Albaniju zajedno sa ostalom srpskom vojskom. Jedva preživevši golgotu, sa Krfa je odmah pisao svojoj Radi: Teško sam oboleo. Svet oko mene ne zna da moram u postelju. Ustaću sutra samo zato da nađem nekoga kome ću dati ovo pismo. I duša mi je bolesna, i ponos, umorni su kao telo. Da, ja vrlo dobro vidim svoj kraj: nema mi možda još ni godinu dana. Ništa me više ne veseli. Čini mi se da nikad više neću videti svoju zemlju, ni tebe. Ostaću ovde, daleko od svega, pokopan ispod čempresa, zaboravljen od svih…

Ipak, sudbina je našem mladom pesniku dala novu šansu za život i stvaranje… tek toliko da bi prešao u Solun, napisao jednu od najlepših srpskih pesama “Plavu grobnicu” i doživeo novi susret sa svojom dragom Radmilom u Nici. Nakon mesec dana ljubavi i sreće, jednog jesenjeg jutra pao je u postelju. Pokošen tuberkulozom još je mogao da šalje Radmili ljubavne sonete u Francusku iz Soluna i da je teši kako nije ništa ozbiljno.

Pročitajte i  5 zabluda o srpskim piscima: Ivo Andrić nije dobio Nobela za roman "Na Drini ćuprija", Branko Ćopić nema most u Beogradu...

Jedne novembarske večeri 1917. u solunskoj bolnici naš pesnik izgubio je bitku sa opakom bolešću. Bar da je lično gledajući kako saveznički brodovi odvoze gomile leševa na Vidu i uz zvuke vojničkih truba spuštaju ih u more mogao prozreti sopstvenu opasnost.

pesnik Milutin Bojić _sp-plava-grobnica-milutin-bojic

Sahranjen je na srpskom vojnom groblju Zejtinliku, u Solunu, među našim ratnicima koje je mnogo poštovao i voleo. Krajem leta 1922. godine preneseni su posmrtni ostaci Milutina Bojića u Beograd, gde je sahranjen u porodičnoj grobnici na Novom groblju.

Pročitajte i  Najneobičnija kuća u Srbiji: Dom majstora Mike "visi" sa stene visoke 12 metara, poput čardaka ni na nebu ni na zemlji

Ostrvo Vido nije bilo njegovo ostrvo smrti niti je Plava grobnica postala njegova večna postelja u kojoj počivaju mnogobrojne nesrećne sudbine našeg naroda. Ali, nije dočekao ni da opeva oslobođenje i pobedu srpske vojske u koju je snažno verovao. Svoj večni mir pronašao je, takođe, daleko od svoje otadžbine.

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime