Prvi tramvaji proizvedenisu u 19. veku i vučeni su konjima. Ličili su na železničke vagone sa konjskim zapregama. Bili su zgodno prevozno sredstvo za uske gradske ulice.
14. oktobra 1894. godine u Beogradu, na liniji Kalemegdan – Slavija, pušten je u saobraćaj prvi tramvaj na konjsku vuču. Novoustanovljena linija nosila je simbolično broj 1. Sve do posle Drugog svetskog rata ova linija vozila je svojom trasom koja je kraćena i produžavana po potrebi. Između dva svetska rata neko vreme je čak postojala i linija 1a koja je vozila od hrama Svetog Save, nekadašnjom Prištinskom ulicom (današnja Cara Nikolaja II), do Crvenog Krsta.
Pre Beograda, ovakav tramvaj su imali samo Njujork, Pariz, London i Berlin. Beograd je tada imao oko 60.000 stanovnika, a tramvaji su za ondašnje Beograđane bili atrakcija ravna čudu.
Dve godine kasnije, 1896. godine u gradu je bilo 9,5 kilometara tramvajskih šina,a između Terazija i Topčidera saobraćao je i električni tramvaj.
1904. godine izvršena je i elektrifikacija na svim tramvajskim linijama.
Kasnije su i Subotica, Niš i Novi Sad takođe koristili tramvaje, ali Beograd je ostao jedini grad u Srbiji u kome se oni i danas upotrebljavaju.
Zašto Novosađani nisu voleli tramvaje?
U Novom Sadu tramvaj je bio u funkciji od 30. septembra 1911. do istog dana 1958. godine. Struja je počela da se proizvodi u gradu od 1910. godine, što je dozvolilo da se električni tramvaj otvori u sledećoj godini. Na početku je bilo 19 tramvajskih vozila u sistemu, a najveći broj je bio proizveden u Ganc fabrici u Budimpešti, a nekoliko u Nemačkoj.
Tramvaji su nastavili da prevoze do 1958, kada su zamenjeni autobusima.
Delimični preuzeto sa: Telegraf.rs/Dnevno.rs
