Јунаштво славног српског војводе Живојина Мишића надалеко је чувено, а ништа мање јуначких подвига у борби за српску слободу није дао ни његов син Александар Мишић.
Александар Мишић био је једно од шесторо деце Живојина и Лујзе, ћерке богатог Швајцарца немачког порекла. Александар је био официр српске војске у Краљевини Србији током Балканских ратова и Првог светског рата. После слома државе у Априлском рату, 11. маја 1941. године као пензионисани официр у својој кући у селу Струганик дочекује генералштабног пуковника Драгољуба Михаиловића са којим доноси одлуку о наставку борбе против окупатора.
– Александре, ти и ја ћемо подићи трећи устанак. Учинићемо све да народу олакшамо ово робовање и да се ми, стари Солунци, не обрукамо. Борићемо се до краја – рекао је Дража са врата.
Тако је Александар постао командант Рибничког четничког одреда у Четничким одредима Југословенске војске, обавештајац и један од главних устаничких вођа уз Дражу током устанка 1941. године. После заузимања партизанског Ужица, Немци су 3. децембра издали наређење за операцију Михаиловић, напад на његове снаге на Равној гори.
Дража је заједно са мајорем Захаријем Остојићем био у кући Мишића у Струганику, а Немци су се баш овде зауставили. У последњем тренутку Дража је успео да побегне и то захваљујући свом домаћину, мајору Александру Мишићу. Александар је изашао пред Немце и рекао: „Ја сам Дража Михаиловић!“ Док су се Немци окупирали око мајора, четнички лидер је побегао. Александар Мишић је ухапшен, а са њим и његов колега, Словенац мајор Иван Фрегл.
Немци су испитивали Мишића и Фрегла, желели су да сазнају где је побегао Дража Михаиловић какве су његове везе са Британцима. Пошто мајори ништа нису говорили, осудили су их на стрељање. О њиховој судбини испредане су разне легенде. Једна се односи на њихове последње жеље пред стрељање.
Наиме, новинар „Политике“ Богослав Боца Марјановић писао је да је Мишић тражио да му вежу очи и да му се не пуца у главу, док је Фрегл рекао да жели „да сам командује паљбом свога стрељања и да им се дозволи да у смрт иду рашнираних ципела.“ Немци су испунили жеље мајорима, а кад је Фрегл заустио да узвикне „пали“, Мишић је скинуо цокуле и гађао Немце.
Постоји и невероватна прича да су Немци хтели да поштеде живот Александру када су чули да има немачке крви јер му је мајка германског порекла.
– Пола ваше крви је немачко – наводно му је рекао немачки официр.
– Та половина је истекла на Колубари – одговорио му је син Живојина Мишића, осудивши себе на смрт.
Извор: Историјски забавник/Политика
