Сетим се често моје баке и мириса њених белих ванилица тек испечених, пуних џема, на столу прекривеним великом карираном мушемом у кухињи обасјаној сунцем. Мама и она би пиле кафу, а мене је увек чекао сокић, наравно домаћи, најчешће од вишње или зове.
То је било време у којем је проблем био који ћу цртани да гледам или код које другарице ћу да идем. Онда је дошла школа, па оцене, па опет бакин сто и мушема, свеске и часови, домаћи и сок од зове, вишње или неки ђус. Ту су биле увек мрвице од лење пите, урмашица, проје, сендвича, а све би то бака јендим потезом обрисала.
“Нека сине, нема везе, сад ће бака”, увек је говорила.
Негде успут прошао је и пријемни, дошла је гимназија, па смо сад мама, бака и ја заједно пиле кафе. Сад бих и ја нешто спремила, а на столу би замирисале супе и чорбе, шпагете или нека тако лака јела. Нисам се усуђивала баш да се опробам у сармама и пуњеним паприкама, а ни пребранцу и тим “нашим” јелима, једноставно, ту су бака и мама доминирале без конкуренције.
Онда су дошле оне тихе приче око округлог стола, смешне ситуације, поверавања, кукања кад бих се посвађала са мамом или татом, кад би ме неко повредио. Сећам се једне ножем направљене подеротине коју сам направила када сам секла на мушеми без даске. Бака ни тад ни реч није рекла, а карирани столњак је и даље стајао нетакнут, све са тим сувениром, “ратним”.
Кроз ту рупицу су текле и многе сузе. Горке, оне женске. Неутешне. Много пута би ме ту бака тешила, грлећи ме и говорећи ми како ће све да буде у реду, како ће све то проћи и како све то није важно.
Колико је била у праву!
Није било важно. Јесте прошло. Све је прошло… А онда више нико није имао да ме теши.
Отишли смо у бакин стан да средимо ствари, и то је једноставно морало да се уради.
У фрижидеру је било неколико флаша сока од вишње, пола флаше сока од кајсија и неколико тегли разних џемова. Извадила сам их као највеће благо и опет на оној истој мушеми лила најтеже сузе икад.
Прсти су ми прешли преко оне исте подеротине и талас неке мучне кривице ме је преплавио. Могла сам више, чешће, боље. Могла сам још. Што нисам пазила и тада, што сам била тврдоглава, зашто нисам узела даску када ми је милион пута рекла. Што нисам била ту кад је спремала џемове, него је увек некако све било прече.
Ти ситни тренуци који су пролетели, украдени тренуци стварног живота, отети од свих оних наизглед важнијих…сада су се оцртавали као стазе по шареним линијама вечите мушеме уз коју сам одрасла.
Хтела сам да је узмем. Хтела сам да је не дам. Хтела сам да је вратим. Али време је такво, оно тече и иде, неумитно и неповратно. Сада имам своју мушему. И на њој се просипа сок увелико. И сок, и кашице и млеко. Само се насмејем.
И чекам моје кафе са мојом ћерком. Сад смо мама и ја као тим који преноси штафету. Важно је имати шта. И памтити. И важне су ванилице.
Увек.
(Дневно/М.Г.)
