Otac sedi pod tremom, pred kućicom s ćerkicom od četiri godine. Nebo se naoblačilo, crni kišni oblaci gone se. Omorina, Zemlja suva, ispucala od suše, ožednela, očekuje ma i kap vode. Živina se sklanja u suvotu, oseća da će biti jaka kiša. Dete uprlo očice pa bojažljivo posmatra sve oko sebe, gleda oblake, predoseća promenu vremena i priljubljuje se uz oca.
Zagrme i grom strahovito odjeknu. Dete zaplaka uplašeno i zari svoju plavokosu glavicu ocu u krilo. Otac ga umiri i ohrabri i dete sa strahom, kroz suze, gledaše dalje u mutne oblake, i kad ponovo zagrme silno, strahovito, dete opet zari glavicu ocu u krilo i bojažljivo protepa: Bog? Bog, sine.
Dete malo podiže glavicu i upre pogled u mutno, oblačno nebo. Kiša linu u mlazevima. Zamirisa Zemlja. Dete poče slobodnije gledati. Zagleda se u oca i misleći na grmljavinu, upita:
-Ono Bog kara?-Bog kara-Ljuti se?-Ljuti .-Jel li tata? Ljudi su nevaljali, pa se Bog ljuti?
-Jeste.
-A što ga ljute? Oni nisu dobri?
Otac ništa ne odgovori.
Dete upre pogled bojažljivo, zamišljenje u mlazevima kiše pa upita kroz plač napućenim ustima:
-Plače Bog?-Plače. A što ga ljute, pa siromah Bog plače: jel tata?
Otac se zamisli; ne odgovara ništa.
Otac i dete, ćuteći, prigrljeni gledahu kako kiša pada…
-Bog plače, rasrdio se na nevaljale, iskvarene ljude, i suze gneva Božjega padaju na grešnu zemlju, i gle, od tih suza gneva njegova bujaju usevi i grešnim ljudima dobra do nosa, dobra neizmerna. O koliko li tek dobra donosi osmeh preblagoga Boga?
