14. februar je obavezni dan podele među pravoslavcima i katolicima koji se međusobno spore oko svetog Valentina, ili kako se na zapadu popularno zove – Dana zaljubljenih. Da su i jedni i drugi u zabludi potvrđuje i naredna priča.
Naime, sveti Valentin je hrišćanski mučenik koji je u trećem veku živeo i postradao za veru Hristovu. Pogubljen je 269. godine odsecanjem glave u doba kad je Rimskim carstvom vladao car Klaudije II. Kasnije je car Julije I u 4. veku nad njegovim grobom podigao baziliku, i od se tada taj svetac počeo slaviti među hrišćanima. Tek u 15. veku sveti Valentin se kod katolika počeo povezivati sa “Danom zaljubljenih”, dok se kod pravoslavaca ovaj svetitelj obeležava 30. jula po starom, odnosno 13. avgusta po novom kalendaru, s još jednom razlikom što se ne proslavlja kao zaštitnik zaljubljenih. Dokaz za ovu tvrdnju nalazi se i u “Ohridskom prologu” svetog vladike Nikolaja Velimirovića. 14. februar u pravoslavnom kalendaru je dan svetog Trifuna.
Odakle, onda, povezanost ovog svetitelja sa nekakvim “Danom ljubavi” u kom se šalju ljubavne poruke, srca i ostali pokloni?
Kao što su se mnogi hrišćanski i međunarodni praznici pretvorili u dane za obilato trošenje novca na poklone, gubeći pri tome svoj smisao, tako je i dan svetog Valentina slobodno možemo reći zloupotrebljen. I to ne samo kod rimokatolika i protestanata, nego i kod velikog broja pravoslavaca, naročito među mlađom populacijom. Priča o “Valentinovu” za sve povodljive među nama glasi otprilike ovako: Glavni akter je sveštenik pogubljen jer je venčavao vojnike, što je tadašnji rimski car Klaudije II strogo zabranio smatrajući da su oženjeni muškarci loši vojnici. Prema verovanju, dok je odlazio da mu odrube glavu, Valentin je slepoj tamničarevoj ćerki poslao pismo sa žutim šafranom u znak zahvalnosti za ukazanu pažnju. Bilo je potpisano „od tvog Valentina”.
Dan Svetog Valentina je kod rimokatolika prvi put sa romantičnom ljubavlju povezan u 14. veku kada je postojala praksa da se na ovaj dan šalju ljubavna pisma, obično nepotpisana. Već od 15. veka ova praksa je prerasla u to da zaljubljeni svoju ljubav iskazuju cvećem, slatkišima i čestitkama. Savremena obeležja Dana zaljubljenih su crveni srcoliki pokloni, golubice i igračke ili figure u obliku Kupidona (starorimskog boga strasne ljubavi).
Kakve veze ima Kupidon sa svetim Valentinom?
Zvuči konfuzno, no i čitava priča o nastanku ovog potrošačkog praznika i jeste takva. U vreme kad su Rimljani bili pagani, a hrišćanstvo proganjano i zabranjivano, 15. februara održavao se razbludni idolopoklonički festival u čast Luperkusa, “lovca na vukove”. Rimljani su taj praznik zvali “Luperkalija”. Luperkus je bio i bog plodnosti (često prikazivan polugo, obučen u kožu jarca). Devojka koju bi glumac koji je personifikovao Luperkusa dotaknuo, bila bi uverena kako će biti plodna. Kada je car Konstantin učinio hrišćanstvo zvaničnom religijom Rimskog Carstva, crkveni krugovi su razmatrali eventualno ukidanje tog paganskog običaja. Rimljani nisu hteli ni da čuju za takvu mogućnost, pa je zato sklopljen kompromis da praznik i dalje ostane, ali da se iz njega izbace prostački i razbludni obredi. Taj praznik nije postao “hrišćanski običaj” sve do dolaska pape Gelasija na vlast. Već 496. godine ovaj papa menja dan održavanja Luperkalije i umesto 15. februara uvodi da se taj praznik proslavlja na dan Svetog Valentina, 14. februara (str. 172 u knjizi “Običaji i praznici širom sveta”, autora Lavinije Dobler).
Dakle, iz paganskog običaja hrišćanskom svetitelju pripisane su i pridodate sve osobine. Ovakvih slučajeva ima i u pravoslavnoj religiji, samo bez ovakvih razbludnih osobina. Tako Svetog Mratu, koji je kod starih slovena bio krotitelja vukova, i dalje obeležavamo na dan kad se u stvari slavi sveti kralj Stefan Dečanski, pa se ovaj dan i dalje naziva Mratindan. Sveti Sava je, slično caru Konstantinu, paganske običaje “pretvorio” u hrišćanske kako bi veru približio narodu. Tako se slovenska, paganska proslava zaštitnika ognjišta pretvorila u hrišćanski običaj da svaki dom slavi jednog hrišćanskog svetitelja kao zaštitnika doma.
No, vratimo se na svetog Valentina. Običaj da se na ovaj dan šalju srca kao simboli nastao je iz još jedne zanimljive činjenice. Naime, paganski Rimljani preuzeli su simbol srca od Vavilonaca. Reč “srce” na jeziku kojim su govorili Vavilonci kaže se “val”. Ovom “prazniku ljubavi” pridružili su se vremenom i svi ostali “bogovi ljubavi”, potekli iz različitih paganskih religija. Tako se kao još jedan od simbola može videti Kupidon, nazivan još i Amor, bog erotske ljubavi kod paganskih Rimljana. Njegov pandan je Eros iz grčke mitologije. Zamišljan je kao nemirni, krilati dečak koji prati Veneru ili Viktoriju, a predstavljan je sa zlatnim tobolcem, lukom i strelama. Ove strele pobuđivale su želju i nazivane su „strelama požude“, ali su neke imale i moć da ljude odvrate od onih koji su u njih zaljubljeni.
Poznato je da su mnogi paganski običaji ostali zarobljeni u hrišćanstvu, kako kod katolika tako i kod pravoslavaca. Primanje nove vere nije se moglo izvesti potpunim odbacivanjem svega do tada usvojenog, pa otuda i u našem narodu i danas postoje brojna narodna verovanja i običaji koji nemaju veze sa hrišćanstvom.
Obesmišljavanje praznika, bilo kod katolika ili pravoslavaca, nastaje onda kad se on zloupotrebi u cilju potrošačkog društva. Kupovina skupih romantičnih darova i manija poklanjanja na 14. februar nema nikakvo utemeljenje u hrišćanskoj religiji, bilo da se sveti Valentin proslavlja 14. februara ili 30. jula.
Opanak ( K. M)
