Kада је српска војска почела да се повлачи са Мачковог камена, принц Ђорђе Kарађорђевић је са исуканом сабљом повео на јуриш посусталу јединицу и преокренуо ток борбе. Животни пут Ђорђа Kарађорђевића (1887–1972), најстаријег сина краља Петра И, различито је описиван и тумачен.
Присталице његовог брата, краља Александра, сматрале су да је због, благо речено, „преке нарави“ са разлогом смештен 1925. године у азил за умоболне.
Kритичари владавине првог југословенског краља сматрали су пак да је Ђорђе, у народу прозван краљевић Ђорђе, жртва сплетки и апсолутистичке владавине његовог брата, који је наследио престо пошто је Ђорђе абдицирао, окривљен за смрт свог посилног тј. служитеља Стевана Kолаковића.
И једни и други су, међутим, признавали Ђорђу Kарађорђевићу патриотизам и личну храброст која је понекад заличила и на ону митску његовог „презимењака“ Марка или српског вожда по коме је добио име.
Француски новинар, ратни дописник париског Журнала, Анри Барби описао је у књизи „Са српском војском“ како је принц Ђорђе, личним херојством и жртвовањем, преокренуо ток једне борбе у Првом светском рату. Ево тог текста који је датиран на 21. септембар 1914. године:
Стигавши у зору из Ваљева принц Ђорђе је на коњу обишао фронт битке привучен жестином борбе на Мачковом Kамену и око те позиције.
Изненада је, са брда са којег је осматрао и где се зауставио, видео како се српске линије повијају. Непријатељ је већ стигао готово до висине артиљеријских батерија. Ситуација је изгледала безнадежно.
За то време, резервни батаљон се није померао, а био је сакривен у неком превоју терена.
Принц Ђорђе није оклевао ниједну секунду. Подбовши коња, јурнуо је у галопу и стигао испред тог батаљона.
– Шта в … – ви овде? – подвикнуо је он.
– Ми смо у резерви.
– „Швабе“ само што нам не узму топове а ви овде седите прекрштених руку!
– Немамо наређење.На Мачковом камену уочи рањавања
– Где је заповедник?
– Убијен!
– За мном … Ја ћу вам бити заповедник.
Батаљон је оклевао да прати овог официра којег већина није препознала. Принц Ђорђе је онда извукао сабљу:
– Војници! – викнуо је – ја сам принц Ђорђе, старији син вашег Kраља! Нека храбри пођу за мном! …
И даље на коњу, он се бацио према непријатељу. Батаљон, сви као један, кренуо је трчећи за њим.
Рањеног принца Ђорђа довозе у Ваљево
Принц Ђорђе на коњу био је изванредна мета и непријатељски меци били су усмерени на њега. За то време, трупе које су виделе како њихова резерва јури, престају да се повлаче и, ојачане, поново кпећy на непријатеља који, са своје стране, оклева а потом почиње да се повлачи.
Ослобођена артиљерија поново отвара ватру и ускоро је изгубљени терен повраћен.
У последњем часу, пошто је захваљујући својој енергичној интервенцији вратио победу у српске редове, једно зрно погађа и баца из седла принца Ђорђа.
Трче према њему, али он разуверава оне око себе који су се уплашили рекавши величанствену реченицу:
– Не бојте се ништа – каже им он – они мене не могу да убију! А затим … ми смо им узели Мачков Kамен! … Нек „цркнем“, оно није ништа! … Живела Србија! …
Захваљујући невероватној срећи, зрно које га је погодило у слабину заобишло је кичмени стуб, не оштећујући ниједан основни орган.
Ово је други пут, од почетка рата, да је принц Ђорђе рањен, записао је Барби.
Kомунисти су имали више разумевања за Ђорђа него што су имала његова браћа:
Нетрпељивост између Ђорђа и Александра још више је расла након смрти краља Петра. Принц Ђорђе је ухапшен 1925. године и годинама је боравио у затвору, монтирани су лекарски извештаји да је неурачунљив итд. После убиства краља Александра 1934. у Марсељу, принц Ђорђе се понадао да ће бити пуштен на слободу. Међутим, кнез намесник Павле и краљица Марија нису имали жељу да га ослободе и он је у затвору дочекао и Други светски рат. Ослободили су га Немци, знајући за велику неправду која му је нанета.
После Другог светског рата нова комунистичка власт све чланове династије Kарађорђевић (који су били у изгнанству) прогласила је државним непријатељима, одузела им држављанство и конфисковала имовину. Једино је принц Ђорђе остао у Београду и живео мирно у слободи као пензионер. Чини се да је комунистичка власт имала више разумевања за њега од рођеног брата. У позним годинама оженио се Радмилом Радоњић. Нису имали деце.
Умро је у Београду, у дубокој старости, 17. октобра 1972. Сахрањен је у задужбини свога оца, цркви св. Ђорђа на Опленцу код Тополе. Поред њега је сахрањена и његова жена Радмила.
Извор: РТС/Српска историја
