Нажалост, сведоци смо трагичних догађаја насталих као последица зависности од видео игрица. Да ова појава није нимало наивна, потврдила је и Светска здравствена организација која је и званично уврстила ову зависност у болест.
Родитељи су са пуним правом забринути и траже помоћ стручњака како би помогли свом детету и извукли га из виртуелног света који од њега прави “болесника” који нема додир са стварношћу.
Најчешће, зависници од игрица су тинејџери и млади људи. Међутим, повећава се и број случајева сасвим мале деце која су зависна од игрица са мобилних телефона родитеља. Последице зависности су агресивно понашање, немогућност самоконтроле, изливи беса, незаинересованост за школу, социјални живот, спорт. Стручњаци наглашавају да су деца која спадају у зависнике од игрица у стању да почине кривично дело, да насрну на родитеља који је покушава да их одвоји од компјутера, а у екстремним случајевима у стању су и да убију.
Када се говори о узроцима ове врсте зависности, они су слични као код зависности од коцкања, алкохола и наркотика. То је губитак контроле у другим аспектима живота, осећај општег безнађа, недостатак породичне подршке, немање перспективе за запошљавање или образовање, растројство у породици, недостатак друштвене повезаности или пријатеља, за шта замена може бити онлајн-заједница играча.
У једном свом ауторском тексту за Политику, психотерапеут др Зоран Миливојевић је детаљно анализирао зависност од играња видео игрица.
“О зависности говоримо када играње игрица „поједе живот” особе која их игра. То се догађа када јој играње игрица постане главна животна преокупација, због чега трпе други аспекти њеног живота и настају различите негативне последице у приватном, социјалном и професионалном смислу. Упркос томе што је свесна да због играња игрица има негативне последице, зависна особа наставља да их и даље игра. Она не само да нема контролу над играњем игрица него и не жели се да контролише, а уколико то покуша, убрзо попусти”, пише др Миливојевић.
Према његовим речима процењено је да међу љубитељима компјутерских игрица сваки 33. спада у овако дефинисану категорију зависника и да му је потребна терапија зависности.
“Као што је то случај и са другим зависностима, у великом броју случајева ови зависници не желе да се добровољно ослободе своје зависности”, истиче он.
Миливојевић наводи да индустрија која се бави осмишљавањем и производњом разноразних игрица бележи годишњи промет који се мери у стотинама милијарди евра.
“Због тога у осмишљавању игара учествују врхунски психолошки експерти који у њих уграђују све принципе „оперантног условљавања” како би се играч што више психолошки везао за игрицу и трудио да у њој „победи” тако што ће прећи све њене нивое и стигне до њеног краја. Поени које играч скупља су награда и потврда његове вештине играња. Како са играњем игрице и понављањем одређених радњи расте играчева вештина, он бива награђен преласком на виши и захтевнији ниво игрице. Другим речима, психологија игрице се заснива на постепено растућем изазову, тако да се играч труди да током играња „превазиђе самога себе””, каже овај угледни психотерапеут.
Он даље објашњава да током играња расте играчево самопоуздање и самопоштовање, формира се играчки идентитет, што доводи до тога да се у том „аспекту живота” он осећа веома успешним и да жели да још више времена проводи у игрању игрица.
“Када играч није успешан у другим аспектима свог живота, вероватно је да ће развити зависност од играња игрица. Иако читав низ различитих стручњака упозорава на велики број опасности које настају због превелике укључености технологије у животе младих бића у одрастању, тренд коришћења технологије се повећава. Главни разлог за то је што су родитељи или несвесни опасности или отписују важност различитих упозорења”, истиче др Зоран Миливојевић.
Доктор Влајко Пановић, специјалиста клиничке психологије који се бави проблемима савремене породице, односно зависношћу од нових технологија, у изјави за Спутњик, даје могућа решења за овај проблем.
“Сваку забрану деца која су зависна схватају трагично, а то је једна од највећих родитељских дилема, да ли забранити или колико дозволити да се игра. Многи, нажалост, и сада очекују одговор од нас који се тиме бавимо, али суштина је у нечем другом, помоћи детету да организује своје време у коме ће добити задовољство из неких других извора. Затим, да се у време када треба да одмара и одмара, да спава. Нажалост, деца од 12 година су будна у поноћ. Шта ће деца у то време будна, тако исцрпљују своје ресурсе за адаптацију, а то их може одвести у депресију, која се завршава самоубиством или убиством“, каже Пановић.
извор: Курир
