7 филмова који су били забрањени у бившој Југославији: Ево шта комунизам и социјализам никако нису дозвољавали!

0
5473

Забрањивање филмова у социјализму било је помало необично. Уколико се филм није допао неком политичару, једноставно није приказиван – склањан је „у бункер“.

Ми вам представљамо 7 филмова који су НАЈВИШЕ СМЕТАЛИ у бившој СФРЈ:

1. С вером у Бога

Неми филм Михајла Ал. Поповића из 1932, о страдању српске породице у Великом рату није приказиван у комунистичкој Југославији.
Поједини делови филма су сачувани и, кад их данас гледамо, уверавамо се да је то био заиста добар филм. Рестаурисан је 1988. године, када је с великим успехом приказан на фестивалу у Порденонеу. Редитељ је касније објаснио да је идеју за ово дело добио кад је видео ратног војног инвалида са орденом како проси: Главни јунак, муж и отац породице, одлази у рат, где бива рањен, а жену силују и убијају окупатори. Деда успе да спасе тек рођеног унука, а кад се јунак врати из рата као инвалид, сачекају га четворогодишњи син и комшиница која га је одгајила.

2. Град

Омнибус редитеља Живојина Павловића, Кокана Ракоњца и Марка Бапца из 1963, једини је судски забрањен филм у бившој СФРЈ. Реч је о три одвојене градске приче, доста туробне. У првој је приказан мушкарац који безуспешно трага за смислом живота и неспособан је за праву љубав. Он се упушта у сексуални однос са женом коју среће, али за њега је то само физички чин, без трунке емоција, после којег остаје поново усамљен.

филм

У образложењу судске забране садржај друге приче овако је представљен: „Друга прича ‚Срце‘ приказује једног љечника (филму је суђено у Сарајеву, отуд ијекавица – прим. нов.) који отпраћа из свог стана проститутку, након чега посматра себе у огледалу, назива себе будалом, говорећи да треба да се опере. У међувремену на улици, крај излога, приказује једног имбецилног младића, рекло би се хомосексуалца, кога жене не интересују и који након ходања по улици долази код доктора у стан питајући га како му се свиђа његов нови џемпер јер је то увоз из Италије. Истовремено се на трећој страни приказује један човјек осредњих година с наочарима који хода улицом тешко дишући, да би на крају ушао у једно двориште пуно радијатора, уз један од којих сједа, повијајући се и дахћући тако да се види да тај човјек болује од срца.“ (Овај цитат и цитати о другим филмовима у тексту, ако није другачије наведено, позајмљени су из књиге Богдана Тирнанића „Црни талас“.)

Комунистима су свакако сметали и проститутка, и хомосексуалац, и што је џемпер из Италије љепши од нашег, а сметао им је и срчани болесник, за којег се испоставља да је био капиталиста, а сада је директор једног социјалистичког предузећа, који је болест зарадио служећи комунистима.

Pročitajte i  Овако је настала чувена песма Видовдан: Послушајте најбоље верзије

У трећој причи група силеџија испод надвожњака у предграђу Београда убија ратног инвалида, дакле партизана.

Правоснажном судском одлуком било је наложено спаљивање овог филма, али је оригинални материјал сачуван и данас се чува у Кинотеци.

3. Јутро

Сценарио и режију радили су Младомир Пуриша Ðорђевић. Улоге тумачили: Љубиша Самарџић, Неда Арнерић, Милена Дравић, Мија Алексић, Љуба Тадић и Фарук Беголи. Добитник је Сребрне арене у Пули и две златне: за режију и за сценарио. На фестивалу у Венецији глумац Љубиша Самарџић освојио је Пехар Волпи, награду за најбољу улогу.

Главни јунак – партизански поручник – улази у ослобођени Чачак. У животу га занимају само две ствари – жене и фудбал. Око њега је много живописних ликова и врева: у данима ни рата ни мира стрељају се сарадници окупатора, лете главе… Над једном партизанком треба извршити смртну казну, па пред њу изводе наоружаног заробљеног Немца како би у часу умирања имала илузију да је страдала од непријатељског метка.

Упркос наградама, критике су биле гневне. Међутим, у одбрану филма стали су неки млађи филмски редитељи, али и писац Бранко Ћопић: „Свак је имао своје јутро слободе, а многа од њих била су крвавија и трагичнија од Пуришиног… Многе чистунце вређа лик партизанског поручника Смокија (надимак Љубише Самарџића – прим. нов.) који само мисли на “ону ствар”… Ипак, живјеће овај народ упркос неким суцима који не воле ону ствар.“

Судбину филма решио је један од највиших комунистичких функционера ондашње Југославије Вељко Влаховић када га је подржао у једној јавној расправи. Од тада се „Јутро“ повремено приказивало на телевизији.

филм

4. Рани радови

Филму новосадског редитеља Желимира Жилника суђено је због „узнемиравања југословенске јавности“, судија је одбио да филм забрани и донео ослобађајућу пресуду, али „Рани радови“ годинама после тога нигде у Југославији нису приказивани. У исто време филм је имао пројекције у свету и на Берлинском међународном фестивалу 1969. године освојио је главну награду – Златног медведа.

 

Главни јунаци филма, три младића и девојка Југослава, у време док у Београду трају студентске демонстрације 1968. године, напуштају своје домове и у „спачеку“ путују по Југославији тражећи место где постоји прави социјализам и где у друштву влада искреност. На том путу срећу се с примитивизмом и бедом, хапсе их и они схватају сопствену немоћ. Фрустрирани што не могу да изведу револуцију, младићи одлучују да убију Југославу, која је сведок њихове немоћи. Пуцају у њу, прекривају је заставом Комунистичке партије, пале њено тело и од целе њихове акције остаје само стуб црног дима који се диже у небо. У време снимања филма тумач главне женске улоге, Миља Вујановић, била је мис Србије и иза себе је имала већ неколико улога у којима се свлачила.

Pročitajte i  Разлог више да окадите кућу што пре: Ево како ће то утицати на ваш дом

Филм је извучен из бункера 1982. године. Судија који је 1969. одбио да га забрани никада после тога није напредовао у каријери.

5. Пластични Исус

Због поређења маршала Тита с Хитлером и исмевања овај филм је одмах стављен у бункер, а аутор је осуђен на затвор. Пластични Исус је дипломски рад Лазара Стојановића на београдском Факултету драмских уметности из 1971.

Главни јунак је Загрепчанин Том, који живи у Београду без новца и без запослења, и покушава да се бави филмом. Издржавају га љубавнице. Он не верује ни у кога и ни у шта, најмање у комунизам. Кад га напусти љубавница, шашава Американка, Том започиње везу са женом чији је муж у иностранству. А кад га и она остави и избаци из стана, усељава се код сестре њеног мужа, која га на крају филма убија.

Занимљиво је да је редитељ у филму искористио и аутентични снимак с венчања Љубише Ристића, који је касније, док је филм био у судском архиву, нестао. Очеви и младе и младожење, снимљени на свадби, били су генерали ЈНА, а међу гостима су били и многи други високи војни функционери…

филм

Комунистичкој власти посебно је засметао део филма у којем су паралелно измонтирани снимак са студентских демонстрација из 1968. године, када милиција брутално туче студенте у Београду, и када Том чита један Титов говор. Тај несклад између Маршалове пропаганде и Маршалове милиције, која насрће на омладину, Том прати циничним смехом.

Забрањене теме тада су биле и хомосексуалност и честа промена сексуалних партнера. Такође, то је први југословенски филм у коме се појављује го мушкарац.

Филм је јавно приказан после пада комунизма, двадесет година након што је снимљен. На фестивалу у Монтреалу 1991. године добио је Награду међународног жирија и критике.

6. Улога моје породице у свјетској револуцији – Због оштре критике режима и ишчашеног смисла за хумор, Јосип Броз је одбио да гледа овај филм иако га је добио на поклон. Режирао га је Бахрудин Бато Ченгић 1971, а снимљен је према књизи Боре Ћосића. Ово дело је отворено критички настројено према режиму и његове слабости третира са особеним, ишчашеним смислом за хумор.

Критичар, писац и рођени брат Вељка Булајића Стеван о филму пише:

„Ту се, на пример, у склопу једне вулгарне и крајње примитивне редитељске концепције могу видети сцене у којима, паралелно са сценама ослобођења Београда од стране партизанских и совјетских јединица, грађани један другом завлаче клистире у задњице или хистеричне партизанке машинкама убијају девојке на улицама, или комесар силује извесну отмену грађанку у кади за купање, или – као врхунац те скитске, сељачке и нељудске најезде црвених хорди – једна распомамљена партизанка која је “четири године гладовала од оних ствари” силује малолетног буржујчића, па, док се малиша грчи и натеже испод тог женског комунистичког Распућина, преко партизанкиног изобличеног лица иде музика и текст наше партизанске песме “Болна лежи партизанка Мара…“

Pročitajte i  10 најлепших планина наше земље идеалних за летовање у Србији

Можда више од осталих, тадашњим комунистичким властима притисак је дигла ова сцена: у тек ослобођеном Београду партизански комесар у буржујски салон уноси Стаљинову главу направљену од марципана. Он наређује окупљенима да једу „Стаљинов мозак“. Предратни буржуји, комунистички агитатори, омладинци и комунисти седе око стола и кашикама захватају и једу мозак из Стаљинове главе!

7. WР – мистерије организма

Многи критицари сматрају „Мистерије организма“ Душана Макавејева најбољим домацим филмом свих времена. Сниман је у САД и Југославији измеду 1968. до 1971. године. У Америци је снимљен документарни део филма, посвецен уценику Сигмунда Фројда, Вилхелму Рајху (Wилхелм Реицх, отуда WР у наслову филма), ције су књиге одлуком америцког суда из 1954. спаљене на ломаци. Рајх се бавио психоанализом и сексологијом.

У играном делу филма, који се преплице с документарним, млада југословенска комунисткиња Милена, следеци Рајхове идеје, покушава да убеди околину да, уз класну, треба извести и сексуалну револуцију. Она се заљубљује у руског клизаца Владимира Иљица, и та це јој љубав доци главе. У исто време њена другарица Јагода практикује слободну љубав и мењање партнера.

филмови

Њих троје расправљају да ли цовек може да буде сретан у несретном друштву, а пијани радник, у тумацењу Зорана Радмиловица, стално им упада у рец. На крају филма Рус клизац, шампион у праволинијском клизању, клизаљком одсеца главу Милени.

Такве сцене секса и директне политицке изјаве нису до тада видене у неком југословенском филму. Филм је подигао велику буру у југословенској јавности, али и добио одлицне оцене на светским фестивалима.

Магазин Флеш забрањен је због репортаже са снимања „Мистерија“ јер се на једној од фотографија „види нага жена испред зида на којем се налази плакат с фигуром Лењина, а испод плаката друга неодевена жена држи фотографију Хитлера“. Филм је у Југославији први пут јавно приказан 1988. у Љубљани, па у Загребу, и на крају у Београду. Никада није ушао у комерцијалну дистрибуцију.

Извор: Нови.ба

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име