Породица Марјановић, која генерацијама уназад није имала никакве додирне тачке са селом, са четворо деце напустила је центар Београда и подно Рудника је регистровали пољопривредно газдинство. Храбро су продали стан на Врачару и сада на смедеревцу праве зимницу, коју продају управо у Београду из кога су отишли.
Милица Марјановић је пета генерација Београђана са Врачара. До прошле године, њена адреса у личној карти је званично била у центру престонице. Сада је њена адреса у селу Војковци у коме живи са супругом Вељком и њихово четворо деце.
Живе одмах у подножју Рудника, на који се пружа поглед са терасе њихове породичне куће. Радила је као педикир у козметичком салону. Овог лета и јесени на смедеревцу пече паприке, прави ајвар, кува џемове и слатка, пастеризује краставчиће. И није јој жао што су напустили Београд.
Ова породица се и званично преселили у Војковце. Регистровали су пољопривредно газдинство на њено име, најстарији син је пошао ту у школу. Потрага за животом ван града почела је 2013. године. Иако су имали свега 50 евра у џепу, трагали су за викендицом. Обилазили су неколико крајева Србије и игром случаја нашли су плац и стару кућу у Војковцима, селу на пола пута између Тополе и Горњег Милановца. У њиховом поседу сада је 4,5 хектара земље са воћњацима и шума.
“Онда смо продали стан на Врачару и овде сазидали своју кућу. Пре годину дана и званично смо променили адресу. Супруг се још увек бави грађевином и често је на терену и та врста сигурности нам је још увек потребна, због деце. Али, надамо се да ће се ускоро и то променити”, каже Милица, која полако развија посао са зимницом.
Највећа мука била ватра у смедеревцу
Када је стигла у Војковце и почела да прави органски ајвар, признаје да није знала ни да заложи смедеревац.
“Шале се на мој рачун да педикир коначно има нешто црно испод нокта. Али преболела сам те почетне кораке и ове године имам доста зимнице, коју пласирам углавном у Београду. Тамо, одакле сам и потекла. На земљи коју смо купили затекли смо доста воћа и то аутохтоних сорти. Урадили смо анализу земљишта и сада са стручњацима из Пољопривредне службе правимо план како да побољшамо наше засаде”, додаје Милица за Агроклуб.
Четворо деце одраста сада у селу
Милица и Вељко су одувек знали да желе велику породицу. Њихово четворо деце, деветогодишњи Сава, петогодишњи близанци Дуња и Реља и најмлађи Ђорђе привикавају се на живот на селу. И Милица се привикава, када напада снег испод Рудника, како да се не заглави на макадамском путу којим се стиже до њихове куће.
“Нама прија живот на селу. Кад морам неким послом до Београда и када се вратим кући све ми титра пред очима од гужве и буке. Код нас нема кајања, ни помисли да смо погрешили. За сада посао са зимницом добро иде, али још увек учим”, каже Милица.
Зимницу продаје тамо одакле је и отишла
Она прави ајвар од непрсканих паприка, али и деликатесе попут џема од шаргарепе са ђумбиром, сока од дрењина. Или од парадајза са љутим папричицама, а испробава и од тиквица са куркумом. Експериментише и комбинује егзотичне укусе са здравим воћем и поврћем са Рудника.
Како раније није правила зимницу, један од најбољих пријатеља јој је “Велики народни кувар”. У њиховој кући једу се сир и кајмак од локалних произвођача, гибаница се прави од домаћих јаја. Ускоро ће купити и овце, а предстоји им и посао да раскрче већи део стрмог земљишта који води све до потока.
Преузето са Агроклуб
Ауторка: Биљана Ненковић
