“Искрена песма” бави се односима мушкарца и жене, њиховим емоцијама, сукобима између разума и осећања, лажима и себичностима које испољавамо у љубавним односима.
Интересантно је да се “Искрена песма” Милана Ракића сврстава у ред љубавних песама, иако је главна тема у њој управо одсуство љубави.
У песми љубав је описана једнострано, кроз егоизам и самољубље мушкараца. Потпутно супротно од многих љубавних песама које величају жену, Милан Ракић представља је као слабо, површно биће које од мушкарца има нереална, романтична очекивања. Мушкарац је доминантан, поиграва се њеним осећањима, лаже и вара и супротно од жене, љубав доживљава само као тренутак лепоте и уживања.
Са друге стране, жена потпуно другачије доживљава њихов однос. Она је сва у емоцијама, жели нежне речи, на тренутку гради очекивања и наде, жели да заустави време и вечно остане у загрљају драгог.
Ово је песма о љубави која не обавезује, о различитим доживљајима љубави мушкарца и жене, песма о пролазности и старењу.
Искрена песма
О, склопи усне, не говори, ћути,
остави мисли нек се бујно роје,
и реч нек твоја ничим не помути
безмерно силне осећаје моје.
Ћути, и пусти да сад жиле моје
забрекћу новим, заносним животом,
да заборавим да смо ту нас двоје
пред величанством природе; а потом,
кад прође све, и малаксало тело
поново падне у обичну чаму,
и живот нов и надахнуће цело
нечујно, тихо потоне у таму,
ја ћу ти, драга, опет рећи тада
отужну песму о љубави, како
чезнем и страдам и љубим те, мада
у том тренутку не осећам тако.
И ти ћеш, бедна жено, као вазда
слушати радо ове речи лажне,
и захвалићеш богу што те сазда,
и очи ће ти бити сузом влажне.
И гледајући врх заспалих њива
како се спушта нема полутама,
ти нећеш знати шта у мени бива –
да ја у теби волим себе сама,
и моју љубав наспрам тебе, кад ме
обузме целог силом коју има,
и сваки живац растресе и надме,
и осећаји навале ко плима!
За тај тренутак живота и миља,
кад затрепери цела моја снага,
нека те срце моје благосиља.
Ал’ не волим те, не волим те, драга!
И зато ћу ти увек реци: ћути,
остави душу нек спокојно снива,
док крај нас лишће на дрвећу жути
и тама пада врх заспалих њива.
ОПАНАК
