Srpski književnik i diplomata, Ljubomir Nenadović (1826-1895), na svom putovanju kroz Italiju u Rimu je sreo vladiku Petra II Petrovića Njegoša. Svoje utiske i doživljaje sa proputovanja po Italiji posle 1850. godine je sažeo u putopisu „Pisma iz Italije“.
Majstor pera, opisivao je karakter italijanskog društva i mentalitet ljudi, često ih poredeći sa svojim srodnicima, prema kojima nije krio divljenje. Pisao je sa puno humora, vedro i iskreno, ne pretendujući na visok književni domet, već da pisma budu zanimljiva i razumljiva svima. Govorio je: “Svaki čitatelj može držati da su upravo njemu pisana.”
Upoznao je mnogo uticajnih i živopisnih ljudi o kojima je ostavio svedočanstvo u svom delu. Najveći utisak na njega je ostavio susret sa vladikom Petrom II Petrovićem Njegošem, u Rimu aprila 1851. godine.
Vladika Petar Njegoš je u Italiji boravio kako bi malo oporavio svoje narušeno zdravlje. Sa Nenadovićem i svoja tri pratioca je obilazio Rim, čija klima mu je prijala.
Cetinjski vladika i vladar Crne Gore sa književnikom je posetio jednu od najpoznatijih rimskih crkava, Sv. Petra u lancima, u kojoj se nalazi čuveni Mikelanđelov Mojsije i kao relikvija čuvaju lanci kojima je navodno sveti Petar bio okovan u Jerusalimu.
Evo događaja koji je Nenadović opisao, a koji svedoči o jednom postupku vladike Petra II Njegoša, koji se i dan danas prepičava širom sveta kao dokaz dostojanstva i ponosa jednog naroda.
“U Rimu poslužilo je vladiku i dobro vreme i dobro zdravlje. Otkako smo ovde, niti je bilo oblačnoga dana, niti se vladici vraćao kašalj. Pored svega mnogoga hodanja i voženja, nigda se nije potužio da je umoran, ili da nije mogao spavati. U Napolju mnogo je noći zbog kašlja proveo sedeći u stolici.
Gledanje znamenitosti po Rimu vrlo ga zanima. Crkvu Svetoga Petra sam je premerio koracima i kazao mi da zapišem. Ima dužine sto osamdeset četiri, a širine sto četrdeset koraka. Kad smo izvan Rima jednom u polju bili, i toliko koraka premerili i označili nismo mogli verovati: tako mnogo prostora zauzme čitava njiva.
U crkvi Svetoga Petra kao osobita svetinja čuva se lanac kojim je Sveti Petar u Jerusalimu u tamnici bio vezan. To je onaj lanac što je u našem narodu poznat pod imenom Časne verige. U kalendaru, u mesecu januaru, njima je posvećen jedan dan. Sećam se da kod nas mnogi razbiraju kad su Časne verige, da se ne bi ogrešili i u taj dan štogod radili. Taj lanac čuva se kao svetinja i stoji u kovčegu svagda pod ključem. Kaluđer kad ga pokazuje otmenim putnicima, sa velikom pažljivošću otvara skrinju, vadi lanac iz pamuka, i sa osobitom pobožnošću prinosi ga poklonicima, te ga oni, klečeći, sa skrštenim rukama, celivaju.
Kad je kaluđer prineo vladici ove verige, vladika ih odmah uze u svoje ruke, rasteže ih da vidi kolike su i čudeći se kako su dugačke, reče:
„Ala su ga dobro vezali!“
Zatim ih vrati kaluđeru, koji od čuda jedva je mogao zapitati:
„Zar ih neće vaša svetlost celivati?“
Vladika mu, polazeći, odgovori:
„Crnogorci ne ljube lance!“
Srpski Akademski Krug
