Blagost i smirenost kralja Petra najbolje su oslikane u ovoj kratkoj priči srpskih vojnika iz Velikog rata…
“Mi smo odstupali kroz Albaniju sa kraljem Petrom i sa Vrhovnom komandom. Kad smo bili kod Vezirovog mosta, bilo zima i sneg, hladno vreme; već se hvata sumrak, a nigde vatre nema. Samo malo vatre tu gde kralj sedi. A kralj nikakvu posebnu uniformu nema, samo prost artiljerijski šinjel obukao i sedi pored vatre, greje se.
A mi znamo da je kralj i tako stojimo pozadi njega, gledamo šta se radi. A jedan drugopozivac što mu na leđima izgoreo šinjel, negde ležao pored vatre, košulja mu se vidi – zima i njemu, stiže odnekud, pa kao sme kod one vatre, kao ne sme, pa tek reši: – raširi šake nad vatrom da se malo ogreje, pa uze jedan koričak i stavi uz vatru da peče, malo da jede. A kralj Petar ga pita:
– Gde si našao taj koričak?
– Našao sam, kaže – u arnautskoj šaši.
– Imaš još koji?
– Imam, – kaže, – još jedan.
– Da daš i meni, da jedem?
– Ne bi ti dao, sad da lipšeš tu. Ako ja moram da branim kralja i otadžbinu, gde ćeš ti tako mator?!
A kralj sagao glavu i ćuti… Posle zvao tog vojnika, nije ga krivio ništa…”
(Dragutin Paunić, Milija Đorđević, „Tri sile pritisle Srbijicu“, Narodna knjiga, Beograd 1988.)
Izvor: Priče iz Velikog rata
