Ако је Гојковица узидана у темеље Скадра, да би се одржао, једна друга прелепа Српкиња убачена је у темеље Косова да се никад не одржи. Бар тако легенда каже. По легенди, Косово је проклела, пре много година, једна лепа Српкиња, коју родитељи живу закопаше у земљу, зато што није хтела да се уда за сина неког властелина, већ за јунака коме се на верност заклела… Ево приче која се приповедала од давнина, а ви просудите да ли се у њој назире трунка данашње судбине ове српске покрајине.
Била једна лепа девојка, толико лепа да јој ни птица у гори није била равна. Од њене љепоте гора се развијала и цветови цветали, и веле да је много извора горских потекло да би она на њима пила воду. Толика лепота се прочу у свим земљама околним и даље, у земље пркеоморске. Много просци су долазили, она не хтеде ниједног погледати.
Овако је легедну о Српкињи дјевојци, нашем познатом етно-музичару Светлани Стевић, казивала Вука Шехеровић.
Легенда даље каже да су, ипак, отац и браћа, девојку обећали сину једног цара, али она жива није хтела да пристане. Једног јутра, у сунчеву узгријевању, девојка рече: „Затекох јунака што многе ропства избави и коња који поји на извору, ја му се на верност заклех и не могу заклетву погазити!“
То још више разјари оца и браћу, па је везаше за коња и доведоше у широко поље Косово, и до грла у живу земљу закопаше, и саму оставише. Сваког јутра су долазили да виде да ли се предомислила и добијали исти одговор: „Никад и никад не могу издати реч своју и одлуку своју,“
Над главом јој гракташе гавранови и потом се у њеном младом телу црви настанише и почеше је јести. И девојка прокле Косово. „Сваки народ који ту буде живео, нека га изједају његови црви изнутра, као мене, и нека се сам од себе распада. И нека се о Косово вечно царства гложе, све дотле док се народ не преобрази и разуме одлуку моју и реч моју…“
Седмица
