Priča velikog junaka Milana Čolića, iz Velikog rata: “U mojoj kući Švabe vezale konje i od nje napravile štalu. Deca gola, bosa, žena pocepana, mučenica kao i ja…”

0
257

Kad je pošao u rat žena je ostala sa troje nejake dečice. Majka, seda starica, išetala za njim do kapije i suznim pogledom pratila ga niz drum sve dok nije zamakao.
– Šta da radim sa decom i starom majkom? – pitala žena na rastanku.
– Ostanite dok možete, – spokojno je odgovorio Milan Čolić, koji se tek pre nekoliko meseci bio vratio iz Balkanskog rata.

– Ako navale ovamo, pođite sa ostalim narodom, pa šta vam god Bog da. A ja odoh, ja moram…
U malom zavežljaju, pod miškom, odneo je jednu preobuku, dvoje vunene čarape i parče slanine, koliko da mu se nađe dok ne stigne u komandu. Sutradan, na sebi je već imao vojničku uniformu, sa dve zvezdice na ramenima, koje je stekao u prošlim ratovima. On je bio podnarednik četvrte čete Šestog pešadijskog puka prvog poziva. I ušao odmah u prve borbe.
Početkom avgusta Milanova je četa bila na Bastaju, a on sa vodnikom Petrom Grozdićem iz Šapca bio na pretstraži. Vojnici su napravili objavnicu i iskopali jedan rov u cik-cak za otstupanje. Noć su probdeli na miru, ali već u ranu zoru neprijatelj je počeo da ih zasipa šrapnelom. Naši se nisu javljali iz rova, nego su čekali i ćutali. Pored Milana je stajao vodnik Grozdić i preko ruke držao nemarno obešenu pušku. Kad je šrapnel počeo da zasipa sve češće naše u rovovima, vojnici su se malo uskomešali:

– Bogami, naredniče, ovo neće izići na dobro…
– Džabe troše municiju…
– Lako im je, kad imaju šta da troše. A, znaš, i ćorava koka koje zrno nađe…
Vodnik Grozdić, da bi umirio vojnike, dohvatio je dvogled, podigao se i počeo da osmatra otkuda bije neprijateljska artiljerija. Ali, nije čestito dvogled stavio na oči, kad pred rovom eksplodira jedan šrapnel i zasu ih kao krupan grad. Parče olova zviznu vodnika i izvali mu vilicu. Krv pokulja iz usta i nosa i unakazi mu lice.
– Pogibe vodnik. Čuvajte glave, – vikao je neko.
– A vi se odmah prepali kao žene, srdito i prekorno, doviknuo je Čolić vojnicima.
– Nije poginuo, nego ga samo okrznulo. Nekoga mora da potrefi.
Za tren oka on je izvukao zavoj iz svog ranca i previo ranjenog vodnika. Odveo ga je kroz sprovodnicu i naredio vojnicima sa pretstraže da se povuku u glavni rov. I zaista u srećan čas. Jer, malo zatim, nastala je očajna borba i neprijatelji su došli ubrzo do položaja na kome je maločas bila pretstraža. Sada su borbene linije bile udaljene svega pedeset koraka jedna od druge. Austrijanci su postavili mitraljez na levom boku. A artiljerija je tukla i rila zemlju. Sve se bilo pomračilo i samo je tutnjava odjekivala.
Mi smo imali u puku svega četiri mitraljeza. Posle su doneli i jedan konjički mitraljez, pa ga postavili na zgodno mesto da dopunjava one ostale. Ali, teško je odoleti sili, koja je nekoliko puta jača i u ljudstvu i u oružju. Kad je bio najveći krkljanac, kroz rov je dotrčao jedan kapetan među vojnike četvrte čete. To je bio kapetan Pavle Pavlović.

– Ima li ko među vama, junaci, da napadne onaj neprijateljski mitraljez? Nikome ne naređujem, nego ako hoće kogod s draga srca da se žrtvuje. Veliku nam nesreću nanosi onaj mitraljez. Nije lako poginuti, nije lako ostaviti život, pa makar kakav bio. Vojnici su ćutali i pravili se da ne čuju kapetanovo pitanje. A onda se javio jedan krupan glas:

Pročitajte i  Sultanija Mara - lepa despotova kći: Druga i poslednja žena Murata II, na kog nije imala uticaj jer je više voleo muškarce

– Ja ću.
– Koji je to junak?
– Podnarednik Milan Čolić.
– Koliko imaš bombi?
– Dve, gospodine kapetane.
– Evo ti još dve. Kako ćeš da mu priđeš?
– Pretrčaću s desna. Podići ću mu iznenada, pa kud puklo da puklo.

Vojnici su zanemeli od čuda i zabezeknuto gledali svog podnarednika, koji dobrovoljno odlazi u očiglednu smrt. On je primetio strah svojih drugova, ali se nije osvrtao na to. I nije se plašio, jer je imao predosećanje koje je poznato samo ratnicima u ovako teškim trenucima. Oni veruju da ih tada prati Bog i da im se ništa ne može dogoditi. Podnarednik Milan stavio je dve bombe u džepove, dve poneo u rukama. Nije čekao ni jednog časka. Potrčao je sprovodnicom i izgubio se u raskopanom rovu. Svima je zastao dah kada je nestao ispred njihovih očiju. Samo je jedan kaplar prošaputao i smerno se prekrstio:

– Šteta, dobar čovek beše…
Svi su bez daha čekali šta će se dogoditi. I u tom čudnom iščekivanju videli su Milana kako je iskočio pred neprijateljske rovove. On je uhvatio trenutak kada je posluga na neprijateljskom mitraljezu menjala redenik. Neočekivano pojavio se pred mitraljeskim gnezdom, dva tri puta snažno razmahnuo rukama i opet u skokovima pretrčao do sprovodnice, koja ga je prijateljski štitila i zaklanjala do rova.

Pročitajte i  Zaboravljena srpska poezija: "Majka Kujundžića" - tragični stihovi o stradanju Srba koje nećete naći u školskoj lektiri

Bombe su planule. Neprijateljski mitraljez prestao je da štekće. Čuo se jauk i lelek. Pa se onda sve utišalo, kao da nigde nema žive duše. Podnaredniku Milanu Čoliću sve je to malo bilo. Sa po puta iz sprovodnice on se vratio opet do neprijateljskog mitraljeskog gnezda. Pred njim su ležale raskrvavljene žrtve. Trojica su bila mrtva, a dvojica se borila sa životom.
– Žao mi vas je, kao da ste mi rođena braća, – kazao im je Milan, – ali, ni vi srca nemate. Ne date nam da živimo u svojoj zemlji. I na svoja snažna pleća on je natovario mitraljez i preneo ga u naše rovove. Hteo je još jednom da se vrati i prenese mitraljesku municiju. Ali to mu nije dozvolio kapetan.
– Nek si ti živ i zdrav, junače, a municije ćemo lako naći.
Borba je trajala još dva sata, i naši su ovde zabeležili lep uspeh. Neprijateljski redovi su razbijeni, a nekoliko ih je bilo čak i zarobljeno. Među njima bio i jedan major, koji nije hteo da odgovori ni na jedno pitanje. Njega su odveli komandantu puka, i vojnici ne znaju šta je sa njim posle bilo.
Negde oko podne stigao je Sedamnaesti puk, koji je svuda satirao neprijatelja. Navalili su na juriš i Austrijance potpuno potukli. Docnije, kada je neprijatelj proteran, podnarednik Čolić sa svojim drugovima bio je na pretstraži kod Bogatića. U mesecu oktobru on se borio na Gučevu i dva i po meseca izdržavao najžešće borbe.
– Tamo na Šermatovcu, kod Kamenice, – priča Čolić, – ranjen sam u ruku. Naš puk je bio kao u nekom ćošku. Vatra je bila toliko jaka da su nam puške izgorele. Cevi se prosto savile. Onda smo bacali bombe i na nož se klali sa Švabama. A kad su provalili i došli već gotovo do naših topova, meni kaže neki Grujić iz Lješnice:
– Beži, podnaredniče, sve će nas pohvatati.
Ja sam iskočio iz rova, a metak mi eksplodirao sam u pušci. Sve je prslo. Polomi mi prste. Ali sam im pobegao. Uputili su me posle u bolnicu čak u Veles. Devetsto petnaeste bio sam kratko vreme na bolovanju kod kuće, a onda opet hajde u komandu. Puk sam našao na Goloj Glavi, kod Brankovine, u Valjevskom okrugu. Posle me komisiski pregledali i utvrdili da sam stalno nesposoban, pa me odredili u nekakav depo u Nišu. Pravo da ti kažem, tamo nisam hteo da ostanem nego strugnem i opet se javim mome komandantu puka. Evo nas opet u Bogatiću, na pretstraži. Onda su nas posle prebacili na bugarsku granicu, pa nas vratili na Zabelu kod Požarevca, i odatle smo otstupali sve do Peći.
E, tu se završava moje ratovanje. Bio sam zaostao za četom, pa su me zarobili. Gonili su me dva dana hoda, pa me onda internirali čak negde u Austriju.
U ropstvu je bilo mnogo teško. Slabo su nas hranili, a morali smo da radimo od jutra do mraka. Posle su nas pitali ko hoće da ide u Tursku. Ja sam se javio s draga srca, jer, znaš, Turci su ti opet bolji ljudi nego Švabe. Bio sam posilni kod jedne doktorice Mađarice, čiji je muž bio nekakav direktor železnica. Ovde mi je bilo lako. Išao sam uvek za njom i nosio joj tašnu sa onim doktorskim spravama i noževima. A kad se svršio rat, preko Carigrada sam otišao u Solun, pa u Skoplje i odatle sve peške do kuće.

To je bilo koncem devetsto osamnaeste. Sećam se, izjutra sam pošao iz Šapca ovde u Zminjak, pa pravo u moju avliju. Sve opustošeno, Švabe sve razvalile. Nigde ni vrata ni prozora. U kući vezali konje i od nje napravili štalu. Deca gola, bosa, žena pocepana, mučenica kao i ja. Nemaš ni sekire, ni ašova, ni kesera… Zadužio sam se oko trideset hiljada dinara, i čini mi se, taj će mi dug visiti o vratu sve do groba. Još ga nisam otplatio, niti znam kako ću. Pojede kamata sve. Imam četiri hektara zemlje, četiri svinje, tri ovce, čeze i taljige. Borimo se i pečalimo. Deca treba da idu u škole, jer danas su druga vremena. Ako dete ne školuješ, ostaće ti slepo celog života. To mi je najveća briga, a za ostalo – kako Bog da…

Pročitajte i  Leskovčani hoće da TUŽE Dua Lipu: Slagala da je AJVAR albansko jelo - OTIMA im BREND!

– A gde si odlikovan?
– Tamo, kad sam oteo onaj švapski mitraljez.

(Milan Šantić, “Vitezi slobode”, Državne štamparije Kraljevine Jugoslavije, Beograd, 1938.)

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime