Majka ga DRŽALA NA GRUDIMA kada su je KRVNIČKI UBILI: Bora nas je sve uveseljavao, a niko ne zna za STRAŠNU TUGU koju je nosio iz detinjstva

0
2007

Sinoć je Srbiju pogodila vest da je pevač Bora Drljača napustio ovaj svet.

Miljenih mnogih, kako po muzici, tako i prema svojevrsnom smislu za humor, sa Borom su se oprostile njegove kolege i obožavaoci.

Posebno emotivan status na svom Fejsbuk profilu ostavio je mladi i već afirmsani istoričar Nemanja Dević, koji je otišao i malo dalje od ostalih, podelivši nešto što niko nije znao o Bori.

Njegove reči prenosimo u celosti:

“Ode i Bora Drljača, čovek koji je neke zabavljao muzikom, neke svojim humorom – pogotovo otkad je napravio društvene mreže. Manje je poznata njegova životna drama: rođen 1941. u Suvaji kod Bosanske Krupe, na samom severozapadu Bosne i na razvalinama Kraljevine Jugoslavije (danas opustelom srpskom seocetu u FBiH), kao beba je pretrpeo sva stradanja u NDH. Majku Stoju su mu ubili u zbegu na Grmeču, dok ga je nosila na grudima, identično kao majku Mome Kapora u Sarajevu iste godine. Jedva su i njega spasili, a nadalje su ga dojile druge mlade majke iz zbega – ukupno preko stotinu njih. Krstio ga kao dečačića partizanski ”verski referent” pop Vlada Zečević. Rodna kuća mu je porušena, a otac se posle rata ponovo oženio i mali Bora poslat je u dom za ratnu siročad. Ali iz sve te bede i krvi rodila se kroz tipičan srpski (pobednički) inat i njegova celoživotna borba, vedrina i veseli tonovi koje je počeo uz tamburicu da peva još kao momčić. Voleli ga ili ne voleli, slušali ga ili ne, otišao je jedan autentični Krajišnik koji je decenijama uveseljavao pre svega svoje zemljake, a umeo i da iznese ”Ne dam Krajine”, ”Malovane visoka planino”, ”Sa Manjače krenuli su vuci”, ”Oj Krajino”, ”Stade Srbin do Srbina” i druge pesme koje su hrabrile naše borce 1990-ih. Kroz njegove pesme najbolje se vidi i obrt našeg sveta u Bosni i Hercegovini kojem se pred očima srušila slika famoznog bratstva & jedinstva: čovek koji je 1978. snimao sevdalinke, 1982. hitove ”Bosanac” i ”Jugosloven” (”Ponosan sam što sam Jugosloven ja…”), 1991. je prelomio: ”Mi pjevamo poslije bitke, ne umijemo prije stati, sa Srbinom se lako živi, al’ je teško ratovati.” Pa i na tim albumima, na omotu dominira njegov dečački osmeh, koji je zadržao do svojih poslednjih ovozemaljskih dana. Umeo je i da lepo recituje pesme svog zemljaka Branka Ćopića. Ja ga, kao dečak kojeg je zabavljao i čijem je rodnom gradu posvetio jednu lepu pesmu, iskreno žalim.
Neka mu Bog podari rajsko naselje.
P. S. A juče nas napusti i Miloje Popović, gospodin o kom nismo mnogo znali, a silno nas je zadužio. Iako se misli da su pisane kada je ”Marš na Drinu” komponovan, reči ove naše narodne himne napisane su decenijama kasnije – i napisao ih je upravo Miloje Popović. Imao sam čast da ga upoznam pre desetak godina, bio je ujedno i dostojanstven i skroman čovek. Slava mu – i slava im, jer su umeli od srca da pevaju o svom rodu i svojoj zemlji.”

Pročitajte i  Topla supa od bundeve sa TAJNIM sastojkom: Greje telo i okrepljuje organizam

OPANAK

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime