Мајкин салаш на северу Бачке: Прича о гостољубовости и породичној љубави према војвођанској гастрономији

Добродошли на Мајкин салаш, очаравајући ресторан домаће кухиње смештен на северу Србије, само три километра удаљен од Палића. Мајкин салаш није само гастрономска дестинација, већ и чувар традиције која сеже дубоко у породичну прошлост. Наслеђен је од предака, а данас га са поносом и страшћу води „мајкин“ праунук, Горан Габрић, који је са нама поделио тајне бачке кухиње.

Ово је прича о гостољубивости и породичној љубави према војвођанској гастономији. На овом месту оживљавају успомене на време када су се рецепти с љубављу преносили са колена на колено.

Ми смо салаш наследили. А када је мој отац отишао у пензију пре 30 година, 1994. године, кренули смо да радимо. Замислили смо да то буде породични концепт. Да осликава како су се наши преци хранили, како је баба, односно мајка, спремала храну. Тако смо и направили Мајкин салаш. У оно време сте имали, шест пицерија ту на Палићу, није било много традиционално српских ресторана.

Да, и то је добро, у Србији смо, и логично је да је то нека веродостојна понуда. Дође вам странац, и ви га водите да једе нешто што он има код куће, не иде. Били смо пионири у сеоском туризму у Србији. Нисмо имали ни Џек Денијелс ни Кока-Колу, имали смо домаће ракије, наше, домаће вино.

Имамо, али верујте ми, да нико не узме ни једну флашу – ма какви. Ми сада имамо толико лепих ракија, барикираних. Људи су се потрудили, уложили су новац.

Код комшија имамо дестилерију. Снабдевамо се од локалних газдинстава који професионално раде. Као што се ми бавимо сеоским туризмом, они имају рецимо, мангулице, шароле говеда, овај има козе па прави сир, овај има мед, овај има малу породичну дестилерију, све регистровано…

Ми имамо око тридесет хектара земље. Бавимо се воћарством, то нам је основна делатност, имамо производњу кромпира, лука. Имамо наш виноград, ту на брегу, правимо вино само за наш ресторан, имамо регистровану винарију и производњу сока.

Ми њима дамо воће, они нама испеку ракију. Имамо винарију и регистровану производњу цеђених сокова. Они су без шећера, воде и конзерванса. То правимо од нашег воћа. Део намирница које употребљавамо за припремање јела правимо сами. Е сад, не можемо ми све и не желимо ми све да радимо, него гледамо да понудимо све оно што је у кругу од неких шездесетак километара од салаша. Све оно што је најквалитетније купимо и од тога правимо јела по нашим породичним рецептима.

У јеловник смо убацили доста прича људи  који су живели у овом крају како би се људи заинтересовали и едуковали док чекају храну. Овде, у нашој улици, живео је Сава Бабић, писац и преводилац.

Ту су вам сва јефтина, једноставна јела. На пример, имате кромпир, скувате га, и у тој чорби направите мале кнедлице, ставите мало паприке и добијете чорбу. За главно јело вам је, на пример, насуво са кромпиром. Прави се тако што се мало испржи лук, стави се тај кромпир који се кувао у води, помеша се са мало паприке и убаци се домаће тесто у облику троуглића, које сами правимо. То је специјалитет. И то вам је ручак. Некада се једном недељно јело месо, зато имамо у понуди недељни, господски ручак.

Свечани ручак обавезно подразумева домаћу, бистру супу, па месо из супе са разним сосовима, онда иде на пример поховано месо и на крају десерт.

Сосове којима преливамо месо из супе (ринфлајш) правимо од парадајза, лука, мирођије, биске или огрозда. Постоји 5-6 врста тих сосова. Главно јело је месо, а за дезерт обично иду штрудле, домаћа пита или гамбоце.

Јунећи перклет, који се сваки дан кува, је овде специјалитет. Постоји разлика између паприкаша, гулаша и перклета, то није исто, не прави се на исти начин. Ми правимо и овчији паприкаш са тараном, то је ситно тесто, затим овчетину са слатким купусом. Када је овчији паприкаш пред крај припреме само се стави главица, четвртина или трећина слатког купуса. Само исечете и ставите преко паприкаша да упије масноћу. То је исто специјалитет. Од специјалитета имамо и певчији паприкас са домаћим ноклама и шкембиће. Имамо и  роштиљ, наравно, то је оно карактеристично за нас, за Србију, то се мора.

Овчији паприкаш када скувамо, поједе се одмах. Затим пасуљ, јунећи перкелт који исто сваки дан кувамо и сваки дан се поједе.

Постоји и јеловник који је за групе.  Ми сарађујемо са агенцијама из Словеније, Хрватске, Босне, Црне Горе, Македоније, и људи долазе. Имамо 15 договорених аутобуса  у току године. За њих постоји цео програм, долазе на салаш, обилазе га, затим одлазе у винску улицу где могу да дегустирају наша вина, ракије, вињак, сокове, обиђу језеро и кад се то заврши онда имају традиционални бачки ручак. За кратко време они се упознају са крајем у који су дошли и пробају нешто што је аутентично.

Такође, у понуди имамо јела која спремамо уз најаву као што су: Паорска печена гуска, Медена печена патка, Пијани палићки шаран, Печени зец на сељачки начин.

За Нову годину, продали смо 65 соба. На Цветном салашу нам је смештај а Мајкин салаш је ресторан. Све је то исти комплекс.

Гурабле су вам као медени колачи. Барат фуле је мађарски десерт, то је нешто слично као што Италијани праве само мало веће. На тесто се стави пекмез, па преко тога опет тесто, затим се увије у презле као гамбот. Наравно ту је штрудла, гамбоци, приснац и узливанце.

Ево и једне анегдоте из живописног јеловника Мајкиног салаша.

У мртву јесен сретну се два салашара па ће један од њих:

– Добро де, јел ти ове године родило жито?

– Више него икад

– Како прође са сунцокретом?

– Та једва смо га обрали.

– Роди ли репа?

– Роди брате, и преко мере.

– Како је са кукурузом?

– Пуни чардаци, па сам мор´о да направим велику дашчару.

– Види молим те, све родило и преродило, а ти се мрштиш!

– Еј, ал није ми родила леја мака, па како ћу јести штрудле са маком?

Inicijalizacija u toku...