У једном од најтежих раздобља у свом животу, 1913. године, када су Алексу Шантића аустроугарске власти због патриотизма и ширења идеја у националном ослобођењу протерале из Мостара, Шантић је написао ову молитву за коју мало људи зна.
Прошло је више од века, а ове речи и данас подсећају шта је у животу важно, лече патњу и уливају наду.
Велики Боже Истине и Правде,
Који ме диже из гнуснога кала,
У крви огањ, у руци мач даде,
И рече: “Пркоси вихорима зала!”
Боже, који си у простор бескрајни
Дао ми свијет, који не зна нико,
У душу моју унио луч сјајни
И на болове ме и страдања свик’о…
Дај ми у срцу кап Твоје милости
И стишај буру подивљале ћуди:
Да могу праштат гоњења и злости,
И цио свијет пригрлит’ на груди…
