Љубав професора Мишела Бабића и његове студенкиње Уне Војводић била је пуна страсти и путовања. Међутим, Kапор је замислио да се она несрећно заврши. Управо у том тренутку настаје један од најлепших описа шта се деси након раскида.
“Је ли то све што остаје од љубави? И шта уопште остаје после ње?
Телефонски број који лагано бледи у сећању.
Чаше са угравираним монограмима украдене у “Три лађара”.
После љубави остаје обичај да се бело вино сипа у две чаше и да црте буду на истој висини.
После љубави остаје један сто у кафани код “Знака?” и зачуђени поглед старог келнера што нас види са другима. После љубави остаје реченица: “Дивно изгледаш, ниси се ништа променила…” и
“Јави се понекад, још имаш мој број телефона”.
И неки бројеви студентских соба у којима смо спавали остају после љубави.
После љубави остају тамне улице којима смо се враћали после љубави.
После љубави остају мелодије са радија које излазе из моде.
Остају знаци љубавне шифре: “Ако ме волиш, започни сутрашње предавање са три речи које ће имати почетна слова мог имена”. Ушао је у амфитеатар и рекао: “У нашој авангарди…” Послао ми је пољубац.
После љубави остаје твоја страна постеље и страх да ће неко изненада наићи. Kлак – спуштена слушалица када се јави туђи глас. Хиљаду и једна лаж.
После љубави остаје реченица која лута као дух по соби: “Ја ћу прва у купатило!” – и питање: “Зар нећемо заједно?”
Овај пут не.
После љубави остају саучесници: чувари тајни које више нису никакве тајне.
Препуне пепељаре и празно срце. Навика да се пале две цигарете, истовремено, мада нема никога у близини. Фотографије снимљене у аутомату, таксисти који нас никада нису волели.
После љубави остаје повређена сујета.
Метални укус промашености на уснама.
После љубави остају други људи и друге жене.
После љубави не остаје ништа.
Kатастрофа!”
