Из равне Груже диже се величанствени крш на ком се налазе остаци старог града у који су се Срби склањали од непријатеља.
Поједини историчари кажу да је тада Борач имао више становника него Лондон, а током векова у њему су живели цареви, краљеви и властелини. Према археолошким истраживањима град је стар око две хиљаде година, а Срби су га подигли на римским темељима.
Борач, старо село усред Шумадије, чувено је по Борачком кршу, остатку угашеног вулкана, који је настао пре 20 милиона година. На њему су тврђаве градили Kелти, Римљани, Византинци и Срби и као такво је уцртано на мапи света.
Борач је стар две хиљаде година, а име је добио по борбеном духу локалног становништва. Изградњи града и његовој слави највише је допринео деспот Стефан Лазаревић који је на том месту са Дубровчанима потписао Споразум о слободној трговини.
Град је био подељен на три дела: горњи за властелу, средњи за чиновнике и војску и доњи за становништво. Град је био војно-стратешко упориште. Због географског положаја важио је за неосвојиву тврђаву. Један млетачки картограф уцртао га је у мапу света.
У Борачу су постојала два манастира и девет цркава. Гробље се простирало на око пола хектара. Споменици су првобитно били направљени у јарким бојама и имали су одређена обележја: ако је сахрањен дрвосеча – секира, ако је војник – шајкача.
Борачки крш проглашен је за споменик природе и под заштитом је државе.
Извор: Шајкача
