У Србији од давнина свадбе се углавном дешавају у јесен. Обичај је установљен у временима када је живот био подређен сеоским пословима па је јесен када се заврше пољски радови, обере летина, била резервисана за свадбе. Сачуван је овај обичај до наших дана, мада је данас Срба више у градовима него у селима.
Некада давно девојка није могла сама да одлучи за кога ће поћи, већ је одлуку доносио њен отац. Млађа браћа и сестре су морала да чекају да се најпре ожене и удају старија браћа и сестре.
На испрошњу девојке долазили су момак, његови родитељи и кум. Они од куће носе најчешће ракију, прстен и милошту. Када дођу, прво питају оца да ли у кући има девојку за удају. Ако има, онда они улазе у кућу и кроз причу просе девојку. Девојка не сме да буде у истој просторији са просцима, већ улази тек када је испросе, тј. када се договоре са оцем. Тада их она накити пешкирима и марамама.
По просидби, верени момак и девојка се могу састајати, ашиковати и упознавати само у присуству неког из најближе родбине. Запрошена девојка не сме више излазити сама или са другарицама и ићи по саборима, свадбама или игранкама, поготово не у ноћним сатима. Излази само у пратњи неког из своје ближе родбине.
БИРАЊЕ КУМСТВА
Пре свадбе млада и младожења бирају кумове, који код нас Срба имају јако значајну улогу. На дан свадбе младожењини гости одлазе по младу, где их дочекује младина родбина. Испред младине куће на врх дрвета се окачи јабука, па док се она не обори младожења не може ући у младину кућу.
Некада је био обичај да се младожењини гости цењкају за младу, тражећи новац, али је 1846. године кнез Александар Карађорђевић издао наредбу: „Искање и давање новца и злата за девојку укида се као обичај противан достојанству човечијем”.
Млада носи белу венчаницу и свој најбољи накит на овај посебан дан. Носи две плетенице са врха главе. Таст и ташта стављају дукат у чашу црног вина и то неку повећу, па кад младожења попије вино, може да узме дукат. Кад се млада изводи из куће својих родитеља, прати је брат или неки други млади мушкарац из куће.
Најпре неко опали из пушке, па се затим та пушка стави преко прага да млада преко ње прекорачи док се још пуши барут. Младу тада прима девер и води је сватовима. Кад наиђе на прву воду млада застане, попије мало воде и умије се и затим воду „дарује“ марамицом, шећером или сапуном. Сватови су у Србији најчешће окићени пешкирима, цвећем и рузмарином, а сватовску колону предводи барјактар с тробојком на чијем је копљу насађена јабука.
ДЕМОНИ И УРОКЉИВЕ ОЧИ И КАКО СЕ ОД ЊИХ ЗАШТИТИ
Свадба је као и други преломни моменти у животу била време појачаних деловања нечастивих сила. Веровало се да тада демони или урокљивци вребају присутне, нарочито младу. Зато је млада носила вео, огртач, појас и траке црвене боје, која по народном веровању има важну улогу у одбрани од злих духова. Младе су се китиле и огледалцем, да би се демони уплашили своје ружноће.
Бројне су у народу фантастичне приче о сватовским догодовштинама и великим невољама, а једна од најмаштовитијих је легенда о окамењеним сватовима и настанку Ђавоље вароши. Сватови су се окупљали под Радан планином и кретали до Жутог потока, где је требало да се обави венчање, али нико од окупљених свадбара није знао да су младожења и млада у крвном сродству. Када је свештеник требало да их благослови, догодило се да нека виша сила окамени свадбени скуп, како млади не би починили грех.
Ти камени сватови и сада стоје у Ђавољој вароши.
