Херој Зоран Радосављевић пао је бранећи српску земљу: “Ми пилоти морамо да преузмемо први удар на себе и тако спасемо бар неко дете у овој земљи”

Пилот Војске Југославије мајор Зоран Радосављевић погинуо је на данашњи дан, 26. марта 1999, трећег дана бомбардовања.Зоран је погинуо јуначки у ваздушном окршају са надмоћнијим непријатељем.
Иако је првобитно саопштено да је оборен код Лознице, његово тело и олупина авиона нађени су надомак Бијељине. Исте вечери катапултирањем се из погођеног авиона спасао пилот Слободан Перић, који је десетак година касније погинуо у саобраћајној несрећи.
“Захваљући дечацима од 16 и 17 година из околине Бијељине, Зоран је сахрањен! Труп авиона био је на ливади, кљун на једној планини, а његово тело са седиштем на другој. Дечаци су узели мердевине и ћебе од једне баке. Умотали га и предали војсци Републике Српске. Војници су га пешке преко њива пренели у болницу у Лозници.

Дан пре погибије однела му је, каже мајка, последњи доручак у његов стан на Новом Београду, где је живео са девојком, и молила га да не лети.
– Мама, морам – рекао је тада Зоран мајци. – Шта је човек ако изгуби своју домовину? Ми пилоти морамо да преузмемо први удар на себе и тако спасемо бар неко дете у овој земљи.
Кобног дана није се јавио кући да, као што је породица навикла, пита како су Марија и Марко, његов сестрић и сестричина, за које је много бринуо када је почело бомбардовање. Мајка Рада каже да је предосећала да се нешто десило. Звала је команду. Рекли су јој да не брине, да су “сви пилоти безбедни”.
Сестра Снежана звала је пилоте покушавајући да сазна нешто о Зорану.
– Говорили су да ће га наћи. У ствари, сви су знали, али нико није смео да каже – сећа се мајка Рада погибије свог 34-годишњег сина.

Зоранов велики пријатељ, пуковник Небојша Ђукановић, заменик команданта ВС ПВО, каже да је био пун живота и енергије.
– Био је висок, леп и наочит момак, кога су жене волеле. Он је волео само авионе – сећа се Ђукановић.