На серији “Врућ ветар” одрасле су генерације, а бројне реплике изговорене у серији ушле су у анале.
Широј јавности мало је познато да је лик Шурде, кога је маестрално дочарао Љубиша Самарџић инспирисан стварном особом, брицом из Власотинца.
Како би у серији што боље приказали атмосферу у тог времена, сценариста и редитељ одлучили су да неке од култних сцена управо сниме у Власотинцу.
Сценариста Синиша Павић, који је иначе власотиначки зет, довео их је у овај крај не би ли аутентично пренео атмосферу, дух и главну нит приче коју носи “Врућ ветар”. Павић каже да је инсистирао да се бар делић приче о Шурди, који је пореклом из Власотинца, снима у родном граду његове супруге, са којом је заједно радио сценарио.
“Дошла је цела екипа, неких 35, 40 људи и провели смо овде неких недељу дана у хотелу “Грозд”. Он је тада тек отворен, био је нов потпуно и ту још није била направљена брана, него је поред реке био базен, који је био затрпан. Е у том базену олимпијских размера су редитељ Аца Ђорђевић и његов сниматељ играли тенис, јер је Аца био тенисер и то му је била рекреација”, прича Павић.
Осим хотела “Грозд”, на чијој тераси је Шурда певао “А сад адио”, снимана је и панорама старог Власотинца пре поплаве – када су у центру пажње биле тополе које је касније вода однела, каже Павић, као и Шурдина шетња на кеју поред реке Власине. Шурдин долазак у родни град, шетња Власотиначком калдрмом, Шурда “као гастарбајтер” и његов долазак са Бобом – сцене су које су Власотинчани жељно исчекивали да виде на екрану, пишу Јужневести.
Сценариста се након скоро 40 година од снимања присећа да лик Шурде није настао случајно. Наиме, Власотиначки берберин Диџа, који је пре поплаве имао локал крај Власине, каже Павић, био је човек код кога људи нису долазили само да се обрију, већ и да чују његове занимљиве приче. Био је то, објашњава он, човек који је волео живот, био је интересантан и то је и привлачило људе да долазе, а био је и сјајан певач.
“Увече у хотелу на обали Власине, где се певало сваке вечери, Диџа би кад затвори радњу долазио и увек је после једног шприцера узимао микрофон и певао, а певао је добро. Тако сам се ја заинтересовао, одлазио сам код њега и слушао га”, додаје Павић.
Шурда је био налик њему – имао је духовите опаске, али је то био човек који није задовољан својим животом, јер “нема места нигде”, није ни у Београду, ни у Власотинцу, он је негде између. У потрази за срећом одлази и у Немачку, али се враћа, стално мења занимања, живи код ујака, а не код оца.
“Он је трагач за неким својим местом. И падају ми на памет сви ти људи који личе на тог човека. Многи који нису задовољни оним што раде. А много је таквих људи који нису задовољни оним што раде, својом професијом и желели би да буду нешто друго”, истиче Павић.
Да комедија која је снимана давне 1979. године и даље живи, потврђује то што скоро све генерације које су бар једном погледале причу о младом берберину из Власотинца, препричавају досетке из серије попут “Рад је претворио мајмуна у човека, а сада од човека прави коња”, “Нисам за работу, ја сам више за Грчку”, као и популарно Шурдино “Леле”.
