Grkinja sa Krfa uputila je ovo pismo srpskom oficiru na Solunskom frontu 1918. godine, sa najlepšim i najtoplijim rečima o našem narodu i duhu kakav samo mi imamo.
“Otkako ste Vi Srbi otišli sa Krfa, ja se još nisam razveselila.
To vele sve žene koje žive na ovom malom ostrvu. Za nas bi bilo bolje da niste došli na Krf, jer nam je sada gore.
Za poslednje tri godine toliko sam se bila navikla na ta pitoma lica vojnika, na njihove dobroćudne pitome oči.
Čudna ste vi rasa!
Jedan ruski pukovnik mi reče da je to osobina svih Slovena. Ove poslednje tri godine dok ste bili ovde, proživele smo lepo i prijatno. Svakog dana trčala sam na prozor da vidim kakvog poznatog Srpskog oficira, samo da mi se javi i da se prijatno na mene osmehne. Bilo mi je dosta za taj dan do spavanja.
Krf je onemeo, ne peva se više.
Vaš narod stalno peva i na to pevanje i taj žagor bila sam se toliko navikla. Možete da me smatrate za velikog neprijatelja vašeg naroda, jer sam uvek želela da se što docnije vratite u svoju otadžbinu.
Došli ste, pokazali šta je život i otišli, a nas ste ostavili nesrećne.
Šta nam vredi i lepota i sve druge lepe osobine, koje su Srbi kod nas našli, kad niko u tome ne ume da uživa. Blago onim devojkama koje su Srbi odveli odavde i spasli na ovom ljubavnom ostrvu, punom sunca i čempresa, ali bez ljubavi.”
Iz arhiva SANU
Preuzeto sa: Srpska istorija
