Од када је почело приказивање серије “Сенке над Балканом” јавност је поново постала заинтересована за прилике у Србији између два рата, а посебно за козаке и Беле Русе, који су у серији, поред Срба, представљени као негативци.
Неоспорно је, међутим, да су руски досељеници донели велике културне и друштвене промене у Србију, те и да су учествовали и оставили трага у готово свакој области и друштвеној делатности наше земље.
Октобарска револуција није утицала само на прилике у Русији, већ се и те како одразила на прилике у Србији. Русија, која је до тог доба била главни ослонац Србији, нестала је у револуцији. Нова држава која ју је заменила, СССР, била је непријатељ Југославији и водила је политику чији је циљ био њено разарање и стварање националних држава. То непријатељство било је појачано због велике руске емиграције коју је Југославија примила.
Према неким наводима у Краљевину СХС стигло је око 100.000 руских миграната, док се према другим броји мање од 50.000 Руса и око 5.000 козака.
Већ по доласку у Србију, козаци, организовани и дисциплиновани, нису бирали посао који ће обављати. Радили су у ужасним условима, хладним баракама, на изградњи путева, у рудницима, чак су били и граничари.
Један број њих запао је и у криминал.
У нормалним околностима козаци и руси облачили су се као грађани, а како историчари наводе, своју униформу носили су само у специјалним приликама.
Међу емигрантима било је много лекара, научника, а према речима Андреја Тарасјева, који је аутор неколико књига о Белим Русима, мало је познато да су управо они били оснивачи неких од највећих институција у Србији.
Један од тих Руса који је задужио Србију био је и прадеда прослављеног српског тенисера Виктора Троицког.
— Многе факултете су основали Руси, рецимо један од оснивача Пољопривредног факултета био је Стебут, њега сам познавао, долазио је у цркву, био је наш парохијан. Редовно је долазио и највец́и стручњак за црквено право Сергеј Троицки, тенисер Виктор је његов праунук. Предавао је црквено право, али и на Правном факултету у Суботици. Ту је затим Виктор Саљников, Константин Вороњец, они су оснивачи наших факултета и чланови САНУ. А колико је тек било лекара, сец́ам се, кад се разболео Исидор Папо, инсистирао је да га оперише један од њих, лекар из Русије, иако је вец́ био у пензији. Ево још једног мало познатог детаља, за вас Србе, али и међу нама, сви смо били Руси, било да смо Руси, Украјинци, Белоруси, нисмо се делили. Максимално смо врац́али за оно доброчинство које је учињено Русима у Србији. Ту је и једна наша срамота, моји дедови и родитељи, вец́ина из њихове генерације, није научила српски. Због тога је било и незгодних ситуација због хомонима, истих речи које имају другачије значење. Било је то непоштовање земље у којој си. Сец́ам се неког старог генерала који је долазио код мог деде, једном је рекао: „Па какви су ови Срби, какав је то народ, па ми смо вец́ двадесет година овде, а они још не знају руски“, рекао је једном приликом за Спутник професор Филолошког факултета Андреј Тарасјев.
Аутор: Опанак (С.В)
