Прича Ненада Стојића (45), Србина из Бољковаца код Горњег Милановца, несвакидашња је и надасве чудна.
Стицајем околности Ненад се крстио у католичкој Богородичиној цркви у Прчњу код Котора, кад је имао пет месеци. Том приликом часне сестре даривале су му и икону коју је, у једном тренутку свог живота, могао платити главом…
Чудна је судбина иконе коју су му часне сестре тада даривале. Нека моћна тајна организација дуго ју је тражила и нашла, и због ње умало није био убијен. О ономе шта су све преживели, прича Зорка, мајка Ненадова.
„Рођена сам Српкиња, из села Језеро, под Ловћеном. Мати Анђа ми је умрла, једва је памтим. Отац Стево поново се оженио, маћеха Мара ме волела, одвела у Прчањ, код ње сам живела, упознала сад већ покојног мужа Бранка из Бољковца. Пре него што ћу у Котору, у болници у Шкаљарима родити Ненада, у породилиште ми је често долазила мистериозна, чудна жена. Упућивала ме да сина касније крстим. Како је знала да ћу родити сина?! Кад је Ненад имао пет месеци, дошла ми је и у кућу. Није била часна сестра. Мисионарка, чија…? Говорила је: „Дечкић Ненад обавезно мора да се крсти!“ Крштен је, у тој цркви у Прчњу. Зашто? Тада, у православним храмовима крштења су била под присмотром, у католичким мање. Кад је крштен, даровали су му ту икону. Мисионарка и часне сестре су ми рекле да икону чувам добро, да ће још бити потребна“, сведочи мати Зорка.
Икона са посветом Ненаду била је можда уникат. Старија или не и од саме те цркве… Симболика, за неку јаку организацију изузетно је значајна. Зорка и Ненад као да сад гледају икону, тужно је се сећају.
„Представљена је Богородица у пећини, у светачкој светлости. Пред њом стоји троје, ово добро запамтите, мушке дечице у светачким одеждицама, упадљиво слични једно другом, сви плавокоси и сви држе крстиће, окренуте према њој“, препричавају Зорка и Ненад.
Трочлана породица сели се у Бољковце кад је Ненад имао годину и по дана где доносе и икону. С временом, испоставља се да је Ненад врло даровито дете.
„У четвртом основне знао сам сав Косовски циклус епских песама напамет. Од другог разреда гимназије посвећена ми је нарочита пажња. После сам упућен на Војну академију, па на рад у Контраобавештајну службу. Касније, у КОС ми је потврђено да сам као гимназијалац одабран за то. Прошао сам рат 1993-1995. Емисари КОС ми затим кажу да сам одабран за нове обавештајне послове. А онда је за мало избегао смрт.“
Чим су чули да Стојић икону чува у Бољковцима, у августу 2000. четворица лоших људи су им упала у кућу, њега давили. Био је сам. Како није давао знаке живота, мислили су да су га удавили, али срећом нису, али икону су отели.
Мати Зорка (84) нада се да покушај убиства њеног старијег сина Ненада рођеног у Котору (има још млађег Предрага, рођеног 1975. у Бољковцима) и отимачина „неком“ врло значајне иконе значе крај породичне мучне животне приче.
Од рођења, Ненад је имао необичан белег на десној бутини, у облику мапе Србије, што је мисионарка, која га је на крштењу поливала водом, проучавала: педаљ и по дуг, педаљ широк – прича мати Зорка. Није био црн, плав, већ исте боје као одежде троје дечице на чудној икони, црвенкасто-браон. Белег се губи 2003, а од њега сад постоје само обриси.
Извор: Новости
