Jedan od razloga zašto smo tako siromašni je zato što ne koristimo kako treba jedini resurs koji je neiscrpan – obrazovanje, ocenio je u Novom danu na televiziji N1 profesor Filozofskog fakulteta Miodrag Zec. Decu iz Matematičke gimnazije izvozimo, a mi dobijamo rijaliti programe. Jeftinu radnu snagu imamo jer smo prihvatili mantru da montiramo samo levi točak.
Tema siromaštva je u Srbiji uvek bila politička tema, kaže Zec i dodaje da smo u SFRJ bili siromašni jer su nam jedni radili jedno, a drugi uzimali drugo. Sada smo sami, pa smo ponovo siromašni jer smo bili i ostali političko društvo gde se raspodela dešava kroz političku moć, objašnjava Zec.
“Društveni proizvod se kod nas tretira kao kazan u koji se retko šta ubaci, a onaj ko drži kutlaču dosipa onome ko mu je simpatičan”, ilustruje profesor Zec.
Jedan od resursa ključan za društveno bogatstvo ili siromaštvo je i obrazovanje, kaže Zec i dodaje da je ono kod nas “razvaljeno”, pa je onaj ko uči štreber, onaj ko ne prepisuje budala, a onaj ko plati račun na vreme idiot.
“Kada bismo izvukli zrnca peska i stavili ih na svoje mesto – najbolje studente elektrotehnike da stavimo da vode sistem EPS-a, najbolje studente ekonomije da postavimo u sistem finansija…”, nabrajao je mogućnosti gost Novog dana.
Srbija privlači strane investitore reklamirajući se kao zemlja jeftine radne snage. Zec kaže…
… da je to globalni mehanizam koji lokalne vlasti sprovode, a koji se svodi na to da radnik koji pravi patike u Bangladešu ide bos, a radnik koji u Srbiji sklapa kablove ne može da kupi BMW.
On podeseća na slučaj Henrija Forda, proizvođača automobila koji je u Detroitu sakupio najbolje majstore i inženjere kako bi mu pravili automobile. Za to im je dao drastično veće plate nego što su bile uobičajene. Zbog ovog poteza je trpeo kritike kolega industrijalaca, a on im je odgovorio da ne može da zove ljude da proizvode nešto što je savršeno komplikovano i skupo, ako oni koji rade ne mogu to da kupe.
Dodaje da naše društvo nije balansiralo proizvodnju znanja i tražnju za znanjem-
“Ako celu zemlju podesite prema interesima globalnih kompanija, oni samo traže to – radnu snagu od 18 do 38 godina, one koji će montirati levi točak, a oni koji su na vrhu – inženjeri i lekari će da odlaze. Ostaje samo radna snaga. Ako u proizvodnji dobijate samo delić nečega, sav taj rezultat odlazi negde. Ako ste u takvom radu onda vas čeka i takva raspodela”, objašnjava profesor Filozofskog fakulteta.
