Po narodnom verovanju svaki čovek ima telo koje se fizički vidi i dušu koja je nevidljiva. Kada dodje vreme smrti, telo se sahranjuje i raspada posle izvesnog vremena, dok prema verovanju duša pokojnika još uvek obilazi oko svoje kuće. Običaj je u našem narodu da se za vreme od četrdeset dana pali kandilo u kući pokojnika jer ono osvetljava put duši pokojnika. Po nekima, duša ne može tako lako da se oprosti od ovozemaljskih radosti i od svojih najbližih i zato se i kaže da se duša pokojnika vrti po kući četrdeset dana. Za to vreme porodica umrlog daje pomen i zadušnice. Posle toga arhangel Mihailo meri duš, odnosi je na nebo i utvrđuje koliko je greha ta duša imala, a koliko dobrih dela.
Ako je osoba za života činila samo zla dela, onda tu dušu baca u pakao. Duša odlazi u raj ukoliko je činila dobra dela. Veruje se da ona boravi svuda, zavisno od jačine i snage same duše. Tako se može nastaniti u biljkama ili životinjama i svuda u neživom svetu. Iz toga verovanja nastao je običaj da se podižu nadgrobni spomenici, kao obeležje i mesto gde bi trebalo da se duša zadrži. Taj kamen, kako ga obično zovu u narodu je mesto za razne običaje i ceremonijale gde telo leži, a duša obitava. Ljudi koji su vrlo nadareni vidovnjaštvu tvre da iznad groba bdi eterični dvojnik tela i kako se telo raspada, tako se raspada i ovaj nevidljivi dvojnik. Zato sa svih strana dolaze izveštaji da vidovnjaci vide ove prikaze bez glave, nogu ili ruku.
Duša je opšteslovenska reč koja ima iste korene kao i reč duh, u najširem smislu (i po biblijskom shvatanju), duša predstavlja unutrašnjost čoveka, koji je udahnut telu, i koji daje život telu, čime se čovek razlikuje od ostalih Božjih stvorenja. Duša zajedno sa telom je ono što čoveka čini čovekom, slobodnim, neponovljivim i besmrtnim. Hrišćanstvo uči da je duša netelesna, neprostorna i neuništiva.
Duša je stvorena voljom Božjom, zajedno sa telom, na način koji je samo Bogu poznat, tako da glavni subjekt duše ostaje zagonetan, neobjašnjiv i neizreciv. Duša ne potpada pod oblast čula, može se doseći samo umom. Sveti Gligorije Bogoslov govori o čovekovoj uzvišenoj prirodi, budući da najuzvišeniji deo te prirode ne potiče od zemlje nego od Boga: “Duša je dah Božji i budući da je nebeska, ona trpi zato što je pomešana sa prašinom. To je svetlost zatvorena u pećinu, ali još uvek božanstvena i neugasiva.”
