За празнике патријарх Павле Свету архијерејску литургију обично је служио у храму посвећеном свецу који се тога дана слави. Знајући да ће патријарх доћи, испочетка је из тог храма, ујутру пред службу, по њега аутомобилом кретао свештеник или неко други кога старешина храма одреди.
Међутим, много пута се десило, док тај стигне до Патријаршије, патријарх је већ стигао пешке или градским превозом до цркве у којој тога дана служи.А једном приликом, док се трамвајем враћао у Патријаршију, десило се нешто што је за то време било сасвим необично. У трамвају пуном путника, који је ишао према главној београдској железничкој станици, неко наглас изусти: „Ево га патријарх!“ и крену да затражи благослов.
Нагрнуше потом и многи други. Створи се велика гужва. Возач заустави трамвај и нареди да сви, осим патријарха, изађу напоље. Остави отворена само једна врата, и онда заповеди:
„А сад један по један… “ И тако сви, без гужве, приђоше и узеше благослов од патријарха.У згради Патријаршије често се помиње један дијалог између патријарха и ђакона који га свуда прати, пред одлазак на службу у цркву на Бановом брду.
– Како ћемо да идемо? Колима? – пита ђакон, сугеришући одговор.
– Аутобусом! – одлучно ће патријарх.
А већ топло јутро наговештава врео дан. Ђакону се не иде градским превозом.
– Гужве су, загушљиво је у аутобусу, а није баш близу… – настоји да убеди патријарха.
– Идемо! – кратко и поново одлучно ће Његова Светост, сад већ у ходу, док је његов штап одсечно оџвањао од удара о асфалтну подлогу.
– Али… – идући за њим, ђакон потеже нови, како сматра, још већи аргумент – Ваша Светости, лето је, доста света иде да се купа на Аду Циганлију, аутобуси су пуни разголићеног света. Није згодно…
Патријарх накратко застаде, окрете се и одговори ђакону:
– Знате, оче, свако види оно што хоће!
