Грци су га звали “високоврховним храстом Православља” и “савешћу Српске православне цркве”
Јустин Поповић рођен је 1894. године у свештеничкој породици у Врању. По роћењу добио је име Благоје, које је носио све док се 1916. године није замонашио и узео име Јустин.
Пре замонашења студирао је на Богословском факултету у Београду, а са српском војском повлачио се преко Албаније, након чега се и замонашио у Скопљу, 1. јануара.
Школовао се у Русији и Енглеској, на чувеном Оксворду, а затим је докторирао у Атини. Године 1934. постаје професор Богословског факултета у Београду.
Његова предавања привлаче огроман број слушалаца, али због свог антикомунизма (неки кажу и прећутне подршке квислиншким режимима Недића и Љотића, коначно и подршке четницима) постаје непожељан елемент поткрај Другог светског рата. Ухапшен је, али је пуштен из притвора. Нема назнака да је био малтретиран.
Од 1948. године Јустин Поповић боравиће као архимандат у манастиру Ћелије наредну 31 годину.
Иако ће, за све то време, наводно, бити под будним оком комуниста, те није имао никакве јавне наступе, Јуситну су људи сами долазили, и он их је примао.
Његов утицај на православни свет био је огроман. Дословно се може рећи да је имао последњу реч у свим најважнијим питањима, а пред њим су дрхтали сви патријарси и епископи.
Био је у стању да стопира све оно што је видео као екуменизам. Речју — био је громада теолошке и еклисиошке мисли, па су га ондашњи
Ево једног цитата из тог дела, питања на које одговара Свети ава Јустин Ћелијски:
“Шта Бог хоће са овим светом? Какав је циљ Божји у њему? Шта Бог хоће са родом људским? Са човеком? Зашто је Бог створио овакав свет и оваквог човека у њему?
То не зна, и не може знати никаква људска мудрост, никакав људски разум. То може знати, и стварно зна једино Христовом благодаћу облагодаћена мудрост, и Христовом благодаћу облагодаћени разум. ‘Богатство благодати’ Своје Тросунчани Господ је излио на нас ‘објавивши нам тајну воље Своје’ у личности Господа Христа и Његовом богочовечанском подвигу спасења: тајну воље Своје о нашем земаљском свету, и о свима световима, о човеку, и о свима људским бићима.
Нема сумње, тајна свих светова је у тајни воље Божје. Да нам је није објавио, ми људи никада не би сазнали и открили ту тајну, а самим тим ни тајну наше људске воље: ради чега нам је воља дата, и чему треба да служи, и како да се управља. По предвечном благовољењу Свом Бог нам је открио ту тајну коју је имао у Себи о свету и световима, и о човеку у њима. А то благовољење васцелим бићем својим извире из безграничне љубави Божје, којом Бог и одређује од вечности сав Свој однос према роду људском.
До доласка Господа Христа у наш земаљски свет, род људски био је пуки сиромашак, јер није знао ‘тајну воље Божје’, није знао шта Бог хоће са нама људима, са анђелима, са звездама, са животињама, са биљкама, са васионама. А све то сазнао је са појавом Богочовека Христа на земљи. У чему је ‘тајна воље Божје’? У томе: ‘да се под главом Христом сједини све што је на небесима и на земљи'”.
