Српска православна црква и њени верници на данашњи дан сећају се светог мученика Нестора, пријатеља светог Димитрија и јунака за ког су у Србији везане велике легенде о његовим подвизима и јунаштву.
Незнабожни цар Максимилијан (240-310) уживао је у гладијаторским борбама, а његов љубимац био је непобедиви гладијатор Лије, џиновске грађе. Када би понестало добровољаца за борбе, Лију су у арену изводили хришћане, које је убијао са садистичким задовољством.
Млади хришћанин Нестор из Солуна, снажан телом, диван лицем, са брадом која је тек почела расти, видевши невино убијане хришћане одважи се и реши да изађе на мегдан Лију. Отишавши светом Димитрију у тамницу, исприча му како је Лије тога дана убио много хришћа и затражи благослов од свог учитеља.
Димитрије је благословио младића и рекао му: „Лија ћеш победити, али ћеш за Христа пострадати“.
Борба је окупила много публике, а присуствовао је и цар Максимилијан. Окупљени су одвраћали Нестора и унапред жалили јер ће погинути у мукама, али се он прекрстио, рекавши: „Боже Димитријев, помози ми“.
Нестор је победио до тада непобедивог гладијатора, бацио га на копља на којима је џин убзо умро у мукама. Нестор се прекрстио се пред царем и публиком и узвикнуо: „Нека живи Бог Димитријев“, док је народ викао „Велики је Бог Димитријев“.
Цар Максимилијан је био постиђен и уплашен од могуће побуне осокољених хришћана и зато је наредио војницима да убију и Нестора и Светог Димитрија, који су тако завршили свој земаљски живот 306. године после Христа. Нестора су посекли мачевима, Светог Димитрија гађали су копљима.
За овог великог јунака и мученика у Србији је везана и једна посебна легенда:
Легенда из Подриња каже да су Стојану Девићу Турци из Добоја отели најстарију кћер, лепотицу.
Несрећни отац кренуо је пешке за њима у потеру, али није могао да их стигне. Опрхван тугом, наставио је да иде путем, када се пред њим нашао човек у црној ризи (монашкој мантији) на белом коњу.
Стојан га је богобојажљиво поздравио, а овај, скидајући капуљачу, упита Стојана шта га мучи. Стојан му је испричао шта се догодило, а незнанац га је позвао да узјаше истог коња иза њега.
Њих двојица су тада полетела заједно увис и у трену престигли Турке. Кад су Турци видели небеског коња, пали су треснувши главама о земљу.
Свети Нестор, он је био тај незнанац у црној мантији на белом коњу, ниједном Турчину није опростио живот, него их је све посекао, а Стојанову ћерку избавио.
Затим је узео два турска коња, намазао их чудотворним травама и онда су сво троје полетели до Дрине.
Предања кажу да је многе градове избавио од аждаја и других проклетиња.
Како је убијао једног по једног змаја, из њега су излазили гуштери и остала гамад. У појединим деловима Србије на овај дан не отварају амбаре и не дирају кош са житом да не би мишеви затирали усеве.
Извор: Опанак, Мондо
