Степа Степановић у историји Србије остао је запамћен као један од највећих војсковођа свих времена.
Рођен у великој породици, одрастао је уз две сестре и два брата. Како су обичаји тог времена налагали, једно од детета из куће било је предвиђено за школовање.
Како прича унук славног војводе, кад аје дошло време да родитељи одлуче ко ће на школовање, извлачиле су се сламке. Нико од браће није желео у Београд, па су двојица старијих и вештијих, Јован и Марко, удесила да сламку извуче најмлађи Степа.
Убрзо су га послали код неког газде на Аутокоманду где је помагао за стан и храну, истовремено учећи школу. Кад је дошло време за Војну гимназију, Степа се вратио кући.
Тада је је изјавио да ће се пре обесити, него да настави са школовањем. На то му је отац мирно одговорио да иде и да се обеси.
Како је даље остало да се приповеда, Степа се упутио иза куће до оближњег дрвета, попео се на столицу, узео омчу и ставио око врата…
Мајка Радојка је закукала али отац Иван није ни реч рекао. У следећем тренутку Степа се предомислио, скинуо омчу са врата и без речи отишао у Београд. Вратио се после завршене школе, пољубио оцу и мајци руку и рекао им: “Хвала вам, ви сте одредили мој животни пут” – прича Драгиша, праунук Степе Степановића.
Vojvoda Stepa Stepanović i kralj Aleksandar
Породична кућа војводе Степе у којој се одиграо овај драматични догађај, налазила се само неколико километара од данашње Славије, у Кумодражу.
Улицом Војводе Степе, до врха Вождовца, па онда путем кроз Кумодраж, поред Споменика војводи Степи и истоимене школе, до самог врха брда, води пут до имања где се славни војвода, победник у биткама на Церу, Колубари и Солунском фронту (да набројимо само најпознатије) родио и живео најраније године.
Иако је кућа под заштитом држава, дуго је била запуштена, све док потомци нису обновили имање и отоврили музеј на том месту.
