U tradicionalnijim kulturama postoje roditelji koji očekuju, a ponegde i zahtevaju da dete koje treba da se rodi, bude određenog pola.
Ranije, dok se u porodicama rađalo više dece , postojala je i veća mogućnost da “želje” roditelja budu ispunjene.
Međutim, danas, kada se u mnogim porodicama rađa jedno ili najviše dvoje dece, osujećenje želje za rođenjem deteta određenog pola može da postane velika roditeljska patnja.
Tradicionalna kultura najviše vrednuje sina, tačnije – najstarijeg sina. Koreni želje za sinom su povezani sa zemljoradnjom i kultom zemlje. Još od rimskog doba postoji princip da zemlju, to jest imanje, ne nasleđuju sva deca ravnopravno jer bi u tom slučaju za nekoliko generacija došlo do toga da brojni potomci budu vlasnici zanemarljivih delova istog imanja. Zato je bio običaj da zemlju nasleđuje isključivo sin, i to najstariji, ma koliko to bilo nepravedno prema ostaloj deci – ćerkama i mlađim sinovima, piše Zoran Milivojević za “Politiku”.
Pored nasleđivanja zemlje, u tradicionalnoj kulturi je postojao još jedan razlog da je rađanje sina imperativ, a to je da će on nastaviti da nosi porodično prezime i time produžiti porodičnu lozu.
S druge strane, u tradicionalnoj kulturi se na ćerke gledalo kao na decu koja će se udati i otići. Za tu priliku roditelji su morali da pripreme i da zetu “plate” miraz. Reč udaja dolazi od “dati u”, u smislu da je neko iz jedne porodice “dao” svoju ćerku u drugu. U skladu sa tim je čin promene prezimena na venčanju kojim devojka normativno postaje član nove porodice.
Sve to ukazuje da su ženska deca u tradicionalnoj kulturu imala manju vrednost.
Iako su odjeci zemljoradničkih predaka u našem kolektivnom nesvesnom i dalje jaki, danas roditelji po pravilu žele da im se rodi dete istog pola kao što su oni. Razlog je što veruju da se sa istopolnom decom mogu bolje igrati i kasnije kada odrastu, družiti. Rezultat su dečaci koji su razočarali svoje majke i devojčice koje su razočarale svoje očeve.
Međutim, za pravilan razvoj deteta je najvažnije da bude prihvaćeno i voljeno od strane roditelja.
Problem nastaje kada roditelj ne prihvata i odbacuje dete zato što je ono “pogrešnog” pola.
Kako svako dete želi da bude voljeno i prihvaćeno, njemu ostaje da bude frustrirano i da prihvati da zaista “manje” vredi zato što je žensko ili muško, ili se ono može boriti protiv odbacivanja tako što će se truditi da zadobije roditeljsku ljubav, razvijajući osobine koje ima suprotni, od roditelja željeni pol.
Nije retko da se roditelji obraćaju svojoj ćerki ili da joj tepaju, govoreći: “Sine moj”. Takav roditelj poručuje: volim te isto kao da si mi sin. Ako ćerka mora da bude “sin” da bi bila voljena, onda izražavamo jednu u kulturi ukorenjenu diskriminaciju prema ženskoj deci.
Jedino je ispravno da svako dete treba voleti bez obzira na njegov pol.
