Наши свадбени обичаји обилују традиционалним и конзервативним мотивима, који су последица различитих веровања, норми и вредности.
Велики број обичаја је с временом нестао, али се доста њих трансформисало у сеобама народа и због неодољиве чежње људи да мењају причу онако како им се допада. Неки обичаји имају објашњења, док други немају никакав темељ, већ се једноставно прихватају.
Наша историја бележи бројне необичне обичаје који се данас не примењују. Међутим, ови обичаји су у нека давнија времена сматрани нормалним, па чак и пожељним.
1. „Лажна трудница“
Током трудноће, трудница је изложена „злим демонима и очима“, а како би поглед скренули с ње, улогу труднице преузима мушкарац и то траје девет месеци.
Он треба да буде „трудан“, тј. да има „стомак“, лежи, да му се приноси храна и вода, да га облаче, дарују, а он за то време не сме ништа да ради.
За то време се права трудница понаша као да се „ништа не дешава у њеном стомаку“. Када се дође до тог тренутка када треба да се деси порођај, „лажна трудница“ се „порађа“ и рађа „бебу“. Чудно, зар не?
2. Свадба за покојника
Да ли сте знали да је код нас постојао и обичај претварања погреба у свадбу?
Уколико премине момак или девојка који нису стигли да ступе у брак, онда се доводила особа супротног пола на сахрану. Доведена особа се, као и покојник, облачи у свадбено одело, а затим се обавља церемонија ступања у брак, коју је пратила и музика.
3. Свако сваког жени
Левират представља брачну заједницу коју склапа жена са братом свог преминулог супруга, док је сорорат брак удовца са свастиком.
Овај обичај се углавном практиковао уколико жена или мушкарац нису имали потомке са преминулим партнером. Установљено је да је сорорат постојао све до половине XX века у источној Србији.
Муж који остане удовац могао је да ожени сестру своје жене, под условом да она већ није удата. Као разлог овог брака наводи се да о деци која су остала без мајке најбоље може да брине мајчина сестра. Слично, али не из истих побуда, догађа се чак и данас у Србији. У сиромашним породицама, како би наследили пензију оца, одн. деде, снаје се разводе од мужева и удају за свекра. Ово је законом кажњиво, али су матичари сведоци оваквих учесталих појава.
4. Склапање брака међу малолетницима
На списку свих ових бизарних српских обичаја је склапање бракова међу малолетницима. Тај обичај је био заступљен подједнако и међу сеоским и међу градским становништвом. Често се брак склапао између дечака и одрасле девојке, или обрнуто. Овај обичај можете пронаћи у “Нечистој крви” Боре Станковића. Као и наредни, 5. обичај:
5. Снохачење
Овај обичај је остао још од Јужних Словена и представља сексуални однос између свекра и снаје, углавном због сексуалне незрелости или одсуства сина. Снохачење је постојало до његове пунолетности. На жалост, често су се рађала деца као резултат овог бизарног обичаја, а нарочито је био распрострањен у Поморављу. Бора Станковић је овај обичај детаљно описао у делу “Нечиста крв”.
6. Крађа девојке
Посебни облик ступања у брачну заједницу јесте и отмица одн. крађа девојке, која може бити привидна или права. Праве отмице нису биле чест случај код нас, јер су постолаје оштре забране и казне за починиоце. Без ичије дозволе и одобрења, момак одводи девојку, сам или са пријатељима. Често су са собом носили оружје, јер није била реткост да родитељи припуцају на отмичаре. Привидна или договорена отмица изводила се споразумом међу момка и девојке, често у договору са родитељима. Разлози ове отмице су углавном били избегавање трошкова просидбе и свадбе. Отета девојка сматрала се осрамоћеном, па је најчешће остајала да живи са отмичарем до краја живота. Било је и случајева да родитељи откупе ћерку од отмичара. Из ових обичаја данас на свадбама имамо обичај куповине младе, пуцања из пушке, гађање јабуке и тд.
Опанак/ 24сата
