Традиционални опанци некада су били једина обућа за већину српског становништа, а данас их купују само туристи и културно-уметничка друштва.
Опанак се на нашим просторима задржао све до прве половине XX века. Делови опанка и начин његове израде мање су познати нашем народу, па не чуди ни интересантно питање многих поштовалаца српске традиције чему служи врх, такозвани “кљун”, на самој ивици опанка?
Интересантна нагађања довела су и до бројних хуморних претпоставки, које махом нису тачне, попут оне да “се за кљун опанка ухвати човек кад чучне да врши нужду, ради лакше равнотеже”.
Истина је потпуно другачија.
Наиме, дизајн опанка разликовао се у свим крајевима Србије, али су сви углавном имали такозани кљун, негде већи, негде мањи, због ког су опанци по том шиљку одн. кљуну називани и “шиљкани” тј. “кљунари”. Занимљиво је да су мушки модели имали дужи врх од женских, или женски опанци нису ни морали имати кљун. Опанци за свечане прилике такође нису имали кљун.
Но, чему је тај кљун заправо служио?
Према мишљењу многих етнолога, шпиц опанка савијан је уназад како би спречио улазак влаге и блата у обућу од коже.
Премда постоје извори који потврђују да најранија позната обућа са врхом потиче из Азербејџана, из 13. века пре нове ере, тај врх одн. кљун у византијском племићком костиму означавао је припадност племству.
Иако су део српске традиционалне ношње, опанци су заправо ношени и у доба Илира, прастановника Балканског полуострва. Они су населили Балкан 1300. година пре нове ере и у разним списима се говори о томе да су носили кожне опанке.
