Manastir Visoki Dečani je srpski srednjovekovni manastir – zadužbina kralja Stefana Dečanskog i cara Dušana. Podignut je 1335. godine i posvećen je Hristu Pantokratoru i Vaznesenju Gospodnjem – Spasovdanu. Glavni neimar bio je majstor Vito Kotoranin. UNESKO je proglasio manastir Dečani za mesto svetske kulturne baštine 2004, navodeći da su njegove freske jedno od najvrednijih primera tzv. renesanse Paleologa u vizantijskom slikarstvu i dragocen zapis o životu u XIV veku.
Po zauzeću Srbije, Turci su mnoge srpske crkve pretvorili u svoje džamije, pa su to hteli da učine i sa dečanskom manastirskom crkvom.
Za ovu svrhu dovedena je u Dečane silna turska vojska i mnogo njihovih verskih velikodostojnika sa njihovim poglavarom da bi taj čin bio što svečaniji. Da ovo ne bi izazvalo bunu okolnih Srba Turci su rasporedili svoju vojsku oko manastira i doneli dosta municije koju su smestili u kulu zvonaru na velikoj kapiji. Glavni vojskovođa sa doglavnicima smesti se u najbolje odaje konaka i onda pozva igumana i monahe i predloži im da se poturče; u protivnom da odmah napuste manastir. Pošto su odbili da se poturče, iguman i bratija molili su, preklinjali, plakali, obećavali zlato, samo da Turci ostave manastir na miru, ali ništa nije pomoglo. Turci ih isteraše iz manastira i oni se povukoše u isposnice u klisuri više manastira.
Čim su došli, Turci postaviše na kulu zvonaru nad kapijom svoj polumesec sa zvezdom, kao znak poturčenja. To su hteli da stave i na crkveno kube, ali zbog velike visine bez skele to nisu mogli odmah učiniti, pa su ostavili za docnije. Po isterivanju kaluđera, ostao je u manastiru samo još Sveti kralj na koga Turci nisu računali.
Po dogovoru među Turcima, obred pretvaranja crkve u džamiju imao se započeti pred glavnim ulazom u crkvu. Ceo prostor ispred crkve zastrt je ćilimima. U sredini, na počasnim mestima, nalazili su se zapovednik vojske Tatarin i ostali velikodostojnici. Za glavnog verskog starešinu određeno je mesto pred glavnim vratima sa južne strane. Kada su trube i talambasi oglasili početak svečanosti, vojska spolja radosno jurnu unutra i ispuni sav prostor oko crkve. Tada verski starešina poče da klanja na svom mestu. Ali u tom času zemlja se zatrese i figura lava stražara sa južne strane pored prozora Svetog Georgija otkinu se, pade na glavu verskog starešine i razmrska je. Njegova krv i mozak poprskaše sve velikodostojnike oko njega. Istovremeno prepuknu svod paperte, polomiše se mermerne ploče među grobovima Svetog kralja i Svete Jelene i izbi čudan plamen, koji momentalno obavi crkvu iznutra i spolja i opali Turke koji su stajali uza zid crkveni. Ovim zbivanjima pridruži se i strašna oluja sa provalom oblaka, munjama i gromovima. Jedan grom udari u polumesec na kuli, zapali municiju u njoj i kula se uz strašnu eksploziju sruši. Sa kulom se sruši i kraljeva palata. Od provale oblaka Bistrica nadođe od brda do brda, i zajedno sa vodom koja se sjuri niz brdo više manastira, preplavi manastirsku portu i odnese sve što joj se nađe na putu. U toj katastrofi, prema sačuvanom predanju, nastradalo je mnoštvo Turaka, a vojskovođa Tatarin se spasao čudnim slučajem sa ostatkom vojske, koja se nalazila podalje od manastira. Ali i on je platio glavom, kada je bežeći iz Dečana ulazio u Peć, gde ga je po predanju ubio kapetan Leka Dukađinac, iz osvete zbog njegove namere da dečansku crkvu pretvori u džamiju. Turci su ga proglasili za svoga „sveca“, stavili mu na grob ploču sa natpisom, ozidali mu turbe i palili kandilo na njegovom grobu.
Spomenik sa natpisom uništen je prilikom oslobođenja ovih krajeva 1912. godine, a turbe se srušilo 1926. godine.
Na slici se vidi da nedostaje lav sa desne strane prozora.
