Код мене у породици постоји један неуобичајен обичај да се радујемо посети свештеника. Знамо да нам у кућу улази ведар, духовит и добронамеран човек. Његове посете осим званичног имају и незванични део. Тада нам обично исприча неку од својих поучних и инспиративних прича, или покуша да одговори на наше недоумице. Тако је и ове године, на Лазареву суботу, као и обично пешака, обишао своју парохију, како би поводом предстојећег Ускрса освештао водицу. Овога пута са собом је донео и необичну причу о Драгошу Брајеру…
Не знам ни сама колико пута сам прошла поред мермерне плоче у дворишту цркве Јасенак у Петријеву. И колико пута сам са ње прочитала имена, године рођења и смрти Драгоша и Златије Брајер, а да ме ниједном није спопала радозналост да се распитам ко су били људи чија су имена на спомен-плочи. Не знам ни колико сам прашине обрисала са монографије „Црква Јасенак крај Смедерева” протојереја Душана Д. Митошевића, а да је никада нисам отворила. Јер да јесам, знала бих ко је био Драгош Брајер, односно Карл Брајер.
Драгош Брајер се родио у Бечу 1888. године. Родитељи Бечлије Јосиф и Хермина назвали су га Карл. Карл је у Бечу провео детињство, завршио гимназију, касније и студије грађевине на бечком Техничком факултету. И вероватно у свом младалачком животу ни помишљао није да ће живот завршити као православни свештеник у сред Србије.
Точак судбине је за Карлов рачун завртео Први светски рат. На овом рулету Карлу је допало да у својој двадесет осмој години у добровољачкој униформи аустријског лајтнанта (официра) постане окружни инжењер у Крушевцу почетком 1916. године. У то време српски војници и цивили, који су преживели Албанску голготу, стигли су на обале Јонског мора, док је у Србији Аустроугарска успостављала војну управу.
Разочарање у освајачки рат се укрстило са једном сасвим другом причом – љубавном причом. Наиме, Карл је у Рековцу, међу избеглицама, упознао Златију Крупежевић. Златија или Злата је била кћи народног посланика и проте Николе Крупежевића из Велике Крсне. Завршила је Вишу занатску школу, а занимала се за уметност и књижевност. Према поменутом чланку из „Политике” може се закључити да је управо њена кућа, која је служила као официрска менажа аустријској војсци, била место на којем су се састајали и размењивали мишљења и емоције ово двоје младих људи.
Да ли услед свог разочарања ратом или због превелике љубави према Злати, или можда због преплитања ових околности, Карл је решио да пређе у православље. Приликом једног свог одсуства крстио се у православној цркви Светог Саве у Бечу. Тако се у Србију вратио са новим именом Драгош, а ускоро се и венчао са Златом. О Карловој новој вероисповести његови надређени нису ништа знали. Да јесу, вероватно би му следио војни суд због издаје.
Захваљујући лекарском уверењу, које је добио на име бронхитиса, Драгош је заједно са својом женом отишао у Беч, па у Швајцарску. Затим је српским властима предао захтев за држављанство и, без обзира на бронхитис, пријавио се за учешће на Солунском фронту. Остаје нејасно да ли је учествовао на фронту или је у ишчекивању дозволе дочекао ослобођење Србије. Са окончањем рата Злата и он долазе у Велику Крсну и ту остају. Први посао који је Драгош почео у својој новој земљи је био млинарски. У младеновачком крају је изградио први млин са саугас мотором. Али, посао му је пропао. После млинарског фијаска опробао се као грађевинар у Смедереву. Изводио је земљане насипе, градио радионице за поправке железничких вагона и саградио неколико вила у Београду. Изгледа да се није проналазио и сналазио у пословању јер му се финансијска ситуација временом погоршавала. Тако је одустао од даљих пословних подухвата и 1929. године, у четрдесет првој години живота, уписао Богословски факултет у Београду. Вероватно је узор нашао у породици своје жене, у којој се свештенички позив преносио с колена на колено. За свештеника је рукоположен у раковачком манастиру, а прва служба му је била у удовичкој парохији, која је обухватала села Удовице и Петријево код Смедерева.
Новооснована удовичка парохија није имала своју цркву, већ је народ одлазио у смедеревску градску цркву, па је отац Драгош дошао на идеју о подизању цркве у својој парохији. Као погодно место за храм наметало се место Јасенак у близини Петријева.
Више о градњи цркве у Јасенку прочитајте у магазину Идентитет.
За овакве и још мноштво лепих тема поручите шатампано издање магазина Идентитет путем мејла identitet.projekat@gmail.com или фб-странице https://www.facebook.com/casopisidentitet/.
