Hasanaginica je čuvena balada, koja je Evropi otkrila našu narodnu poeziju. Prvi ju je objavio i preveo na italijanski Alberto Fortis (Viagio in Dalmazia, Venecija 1774), nakon čega se ova srpska balada prevodi se na niz evropskih i vanvropskih jezika. Veliki umovi poput Getea, Puškina, Valtera Skota, Mickijeviča samo su neki od onih koji su prevodili Hasanaginicu.
Malo je pesama u srpskoj književnosti koje su izazvale toliko bure kao Hasanaginica. Sem što je balada bila inspiracija za mnoga pisana dela srpske i svetske književnosti, ona je pokretala niz tekstoloških, psiholoških i komparativnih analiza. Složeni postupci junaka tumačili su se putem izučavanja društvenih i istorijskih okolnosti i običajnih zakona.
Tragajući za usmenom varijantom ove balade, Vuk Karadžić objavljuje Fortisov zapis 1814. i 1846. godine.
Hasanaginica iz Fortisovog zapisa predstavlja pojam za baladu u našoj narodnoj književnosti. Fabula o ženi koju muž tera od kuće, od petoro dece, jer ga ranjenog ne obilazi u šatoru, koju brat na silu udaje i koja umire u svadbenoj povorci u susretu sa svojom decom, samo je okvir balade o ljubavi i bolu, poslušnosti, stidu i ponosu, navodi se u knjizi Narodna književnost.
Pesma o Hasanaginici ima sve najbolje karakteristike balade- ima pripovedni i dramski napregnut karakter s lirskim raspoloženjem, psihološku motivaciju i finu, neophodu nedorečenost. Obrađuje kobnu predodređenost junaka da strada, kojoj uzroci leže u naravima. Poseduje napetost i redukovanost u kazivanju i posrednost saopštavanja duševnih stanja, naročitim vidovima slikanja u savršenom skaldu spoljnog izraza sa unutrašnjim doživljajem.
Dijaloga i monologa, karakterističnih za evropsku baladu ima malo, ali naracija, koja u našoj baladi preovlađuje neposredno zadire u psihologiju ličnosti, raslojava se i prati unutarnji i spoljašnji tok radnje, sa akcentom na unutarnjem.
Objektivnom naracijom iskazuje se do koje mere je Hasanagi baš ljuba nedostajala i do koje mere su mu rane prezdravile, a ne on sam. Objektivnom naracijom iskazuje se i Hasanagičin strah od muža i strepnja od nove udaje.
Naracijom se iskazuje i odnos pevača prema Hasanagi i Hasanaginici, upotrebom epiteta, npr. za Hasanaginicu jadna, u trenutku kada se konačno rastaje sa decom, za Hasanagu junak kada postaje svedok sopstvenog poraza, junak unižen, junak uzaludnog trpljenja bez izlaza.
U duši bolesnog i pod teretom bolesničke samoće nepromišljenog age, nešto se izmenilo. Čak se čini kao da ni njemu onaj njegov gest proterivanja majke svoje dece nije bio jasan. Reči „…kad se neće smilovati na vas, majka vaša srca kamenoga“ trebalo je možda da kažu da se i sam aga u duši kaje, da je spreman da ispravi svoju grešku, mada ni njemu samom, svakako, nije jasno kako bi se to moglo izvesti kad je sudbina njegove bivše žene već odlučena. I upravo tu treba i tražiti objašnjenje neočekivane smrti nesrećne majke. Ona nije imala snage da savlada „stid“ i da poseti bolesnog muža, koga je sigurno volela! Pa i sad, kad u aginim prekorima jasno oseća da se on kaje, a to znači da bi ipak sve moglo i lepše da se završi, ona ne može ništa da učini! Muž je nije pitao zašto mu nije došla u pohode, nego je, u svojoj bolesničkoj usamljenosti, prenaglio u odluci; brat je nije pitao šta misli o svojoj daljoj sudbini, nego je u svojoj uvređenoj gordosti odmah udaje da bi se osvetio bivšem zetu! A da nije bilo te prenagljenosti i na jednoj i na drugoj strani, ne bi bilo ni njene nesreće. I eto, kad je došla i do tog saznanja, u trenutku kad je pred domom za koji je vezan čitav njen život darivala svoje petoro siročadi, ona je došla do saznanja da je njena tragedija upravo rezultat nesrećnog sticaja okolnosti i prenagljenih odluka muškaraca. Međutim, u rečima svog bivšeg muža ona je osetila da je i on nesrećan što se sve to tako zbilo.
Ovako složena tematska i životna građa kao i složenost psihologije ličnosti su Hasanaginicu učinili veoma popularnom, kako kod nas tako i u svetu. Ona je oduvek interesovala pozorišne pisce i oni su pokušavali da njen sadržaj obrade u dramskoj formi, a 1967. godine snimljen je i film Hasanaginica, dok je 1983. godine tadašnja Televizija Sarajevo za JRT snimila TV dramu Hasanaginica po motivima ove narodne pesme.
Hasanaginica
Šta se b’jeli u gori zelenoj?
Al’ je snijeg, al’ su labudovi?
Da je snijeg, već bi okopnio,
labudovi već bi poletjeli.
Nit’ je snijeg nit’ su labudovi,
Nego šator age Hasan-age;
on boluje od ljutijeh rana.
Oblazi ga mati i sestrica,
a ljubovca od stida ne mogla.
Kad li mu je ranam’ bolje bilo,
on poruči vjernoj ljubi svojoj:
“Ne čekaj me u dvoru b’jelomu,
ni u dvoru, ni u rodu momu.”
Kad kaduna r’ječi razumjela,
još je jadna u toj misli stala,
jeka stade konja oko dvora;
tad pobježe Hasanaginica
da vrat lomi kuli niz pendžere;
za njom trče dv’je ćere đevojke:
“Vrati nam se, mila majko naša!
Nije ovo babo Hasan-aga,
već daidža, Pintorović beže.”
I vrati se Hasanaginica,
ter se vješa bratu oko vrata.
“Da, moj brate, velike sramote —
gđe me šalje od petero dice!”
Beže muči, ništa ne govori,
već se maša u džepe svione
vadi joj knjigu oprošćenja,
da uzimlje potpuno vjenčanje,
da gre s njime majci unatrage.
Kad kaduna knjigu proučila,
dva je sina u čelo ljubila,
a dv’je ćere u rumena lica,
a s malahnim u bešici sinkom,
od’jelit se nikako ne mogla,
već je bratac za ruke uzeo.
I jedva je s sinkom rastavio,
ter je meće sebi na konjica,
s njom grede dvoru bjelomu.
U rodu je malo vr’jeme stala,
— malo vr’jeme, ni neđelju dana;
dobra kada i od roda dobra,
dobru kadu prose sa svih strana,
a najviše imotski kadija.
Kaduna se bratu svome moli:
“Aj tako te ne želila, braco,
nemoj mene davat ni za koga.
da ne puca jadno srce moje
gledajući sirotiće svoje.”
Ali beže ništa ne hajaše,
već nju daje imotskom kadiji.
Još kaduna bratu se moljaše
da napiše listak b’jele knjige,
da je šalje imotskom kadiji:
“Đevojka te l’jepo pozdravljaše,
A u knjizi l’jepo te moljaše,
Kad pokupiš gospodu svatove,
Dug pul’duvak nosi na đevojku:
Kada bude agi mimo dvora,
Nek ne vidi sirotiće svoje.
Kad kadiji b’jela knjiga dođe,
Gospodu je svate pokupio,
Svate kupi grede po đevojku.
Dobro svati došli po đevojke,
I zdravo se povratili s njome.
A kad bili agi mimo dvora,
Dv’je je ćerce s pendžere gledahu,
A dva sina prid nju ishođahu:
Tere svojoj majci govorahu:
— Vrati nam se, mila majko naša,
Da mi tebi užinati damo!
Kad to čula Hasanaginica,
Starišini svatov govorila:
— Bogom brate, svatov starišina,
Ustavi mi konje uza dvora,
Da darujem sirotice moje.
Ustaviše konje uza dvora.
Svoju dicu l’jepo darovala:
Svakom sinku nazve pozlaćene,
Svakoj ćeri čohu do poljane;
A malomu u bešici sinku,
Njemu šalje u bošči haljine.
A to gleda junak Hasan-aga,
Ter dozivlje do dva sina svoja:
Hod’ te amo, sirotice moje,
kad se neće smilovati na vas
majka vaša srca kamenoga!
Kad to čula Hasanaginica,
bjelim licem u zemlju ud’rila,
usput se je s dušom rastavila.
Pogledajte i film Hasanaginica:
Izvori:
Izvod iz literature: Narodna književnost, Radmila Pešić/Nada Milošević Đorđević
Vikipedija
Opanak
