Хасанагиница је чувена балада, која је Европи открила нашу народну поезију. Први ју је објавио и превео на италијански Алберто Фортис (Viagio in Dalmazia, Венеција 1774), након чега се ова српска балада преводи се на низ европских и ванвропских језика. Велики умови попут Гетеа, Пушкина, Валтера Скота, Мицкијевича само су неки од оних који су преводили Хасанагиницу.
Мало је песама у српској књижевности које су изазвале толико буре као Хасанагиница. Сем што је балада била инспирација за многа писана дела српске и светске књижевности, она је покретала низ текстолошких, психолошких и компаративних анализа. Сложени поступци јунака тумачили су се путем изучавања друштвених и историјских околности и обичајних закона.
Трагајући за усменом варијантом ове баладе, Вук Караџић објављује Фортисов запис 1814. и 1846. године.
Хасанагиница из Фортисовог записа представља појам за баладу у нашој народној књижевности. Фабула о жени коју муж тера од куће, од петоро деце, јер га рањеног не обилази у шатору, коју брат на силу удаје и која умире у свадбеној поворци у сусрету са својом децом, само је оквир баладе о љубави и болу, послушности, стиду и поносу, наводи се у књизи Народна књижевност.
Песма о Хасанагиници има све најбоље карактеристике баладе- има приповедни и драмски напрегнут карактер с лирским расположењем, психолошку мотивацију и фину, неопходу недореченост. Обрађује кобну предодређеност јунака да страда, којој узроци леже у наравима. Поседује напетост и редукованост у казивању и посредност саопштавања душевних стања, нарочитим видовима сликања у савршеном скалду спољног израза са унутрашњим доживљајем.
Дијалога и монолога, карактеристичних за европску баладу има мало, али нарација, која у нашој балади преовлађује непосредно задире у психологију личности, раслојава се и прати унутарњи и спољашњи ток радње, са акцентом на унутарњем.
Објективном нарацијом исказује се до које мере је Хасанаги баш љуба недостајала и до које мере су му ране прездравиле, а не он сам. Објективном нарацијом исказује се и Хасанагичин страх од мужа и стрепња од нове удаје.
Нарацијом се исказује и однос певача према Хасанаги и Хасанагиници, употребом епитета, нпр. за Хасанагиницу јадна, у тренутку када се коначно растаје са децом, за Хасанагу јунак када постаје сведок сопственог пораза, јунак унижен, јунак узалудног трпљења без излаза.
У души болесног и под теретом болесничке самоће непромишљеног аге, нешто се изменило. Чак се чини као да ни њему онај његов гест протеривања мајке своје деце није био јасан. Речи „…кад се неће смиловати на вас, мајка ваша срца каменога“ требало је можда да кажу да се и сам ага у души каје, да је спреман да исправи своју грешку, мада ни њему самом, свакако, није јасно како би се то могло извести кад је судбина његове бивше жене већ одлучена. И управо ту треба и тражити објашњење неочекиване смрти несрећне мајке. Она није имала снаге да савлада „стид“ и да посети болесног мужа, кога је сигурно волела! Па и сад, кад у агиним прекорима јасно осећа да се он каје, а то значи да би ипак све могло и лепше да се заврши, она не може ништа да учини! Муж је није питао зашто му није дошла у походе, него је, у својој болесничкој усамљености, пренаглио у одлуци; брат је није питао шта мисли о својој даљој судбини, него је у својој увређеној гордости одмах удаје да би се осветио бившем зету! А да није било те пренагљености и на једној и на другој страни, не би било ни њене несреће. И ето, кад је дошла и до тог сазнања, у тренутку кад је пред домом за који је везан читав њен живот даривала своје петоро сирочади, она је дошла до сазнања да је њена трагедија управо резултат несрећног стицаја околности и пренагљених одлука мушкараца. Међутим, у речима свог бившег мужа она је осетила да је и он несрећан што се све то тако збило.
Овако сложена тематска и животна грађа као и сложеност психологије личности су Хасанагиницу учинили веома популарном, како код нас тако и у свету. Она је одувек интересовала позоришне писце и они су покушавали да њен садржај обраде у драмској форми, а 1967. године снимљен је и филм Хасанагиница, док је 1983. године тадашња Телевизија Сарајево за ЈРТ снимила ТВ драму Хасанагиница по мотивима ове народне песме.
Хасанагиница
Шта се б’јели у гори зеленој?
Ал’ је снијег, ал’ су лабудови?
Да је снијег, већ би окопнио,
лабудови већ би полетјели.
Нит’ је снијег нит’ су лабудови,
Него шатор аге Хасан-аге;
он болује од љутијех рана.
Облази га мати и сестрица,
а љубовца од стида не могла.
Kад ли му је ранам’ боље било,
он поручи вјерној љуби својој:
“Не чекај ме у двору б’јелому,
ни у двору, ни у роду мому.”
Kад кадуна р’јечи разумјела,
још је јадна у тој мисли стала,
јека стаде коња око двора;
тад побјеже Хасанагиница
да врат ломи кули низ пенџере;
за њом трче дв’је ћере ђевојке:
“Врати нам се, мила мајко наша!
Није ово бабо Хасан-ага,
већ даиџа, Пинторовић беже.”
И врати се Хасанагиница,
тер се вјеша брату око врата.
“Да, мој брате, велике срамоте —
гђе ме шаље од петеро дице!”
Беже мучи, ништа не говори,
већ се маша у џепе свионе
вади јој књигу опрошћења,
да узимље потпуно вјенчање,
да гре с њиме мајци унатраге.
Kад кадуна књигу проучила,
два је сина у чело љубила,
а дв’је ћере у румена лица,
а с малахним у бешици синком,
од’јелит се никако не могла,
већ је братац за руке узео.
И једва је с синком раставио,
тер је меће себи на коњица,
с њом греде двору бјелому.
У роду је мало вр’јеме стала,
— мало вр’јеме, ни неђељу дана;
добра када и од рода добра,
добру каду просе са свих страна,
а највише имотски кадија.
Kадуна се брату своме моли:
“Ај тако те не желила, брацо,
немој мене дават ни за кога.
да не пуца јадно срце моје
гледајући сиротиће своје.”
Али беже ништа не хајаше,
већ њу даје имотском кадији.
Још кадуна брату се мољаше
да напише листак б’јеле књиге,
да је шаље имотском кадији:
“Ђевојка те л’јепо поздрављаше,
А у књизи л’јепо те мољаше,
Kад покупиш господу сватове,
Дуг пул’дувак носи на ђевојку:
Kада буде аги мимо двора,
Нек не види сиротиће своје.
Kад кадији б’јела књига дође,
Господу је свате покупио,
Свате купи греде по ђевојку.
Добро свати дошли по ђевојке,
И здраво се повратили с њоме.
А кад били аги мимо двора,
Дв’је је ћерце с пенџере гледаху,
А два сина прид њу исхођаху:
Тере својој мајци говораху:
— Врати нам се, мила мајко наша,
Да ми теби ужинати дамо!
Kад то чула Хасанагиница,
Старишини сватов говорила:
— Богом брате, сватов старишина,
Устави ми коње уза двора,
Да дарујем сиротице моје.
Уставише коње уза двора.
Своју дицу л’јепо даровала:
Сваком синку назве позлаћене,
Свакој ћери чоху до пољане;
А малому у бешици синку,
Њему шаље у бошчи хаљине.
А то гледа јунак Хасан-ага,
Тер дозивље до два сина своја:
Ход’ те амо, сиротице моје,
кад се неће смиловати на вас
мајка ваша срца каменога!
Kад то чула Хасанагиница,
бјелим лицем у земљу уд’рила,
успут се је с душом раставила.
Погледајте и филм Хасанагиница:
Извори:
Извод из литературе: Народна књижевност, Радмила Пешић/Нада Милошевић Ђорђевић
Википедија
Опанак
