Braća Dejan (30) i Nikola (28) Zdravković iz sela Kušiljevo kod Svilajnca imaju zavidno obrazovanje: po jednu fakultetsku diplomu i po tri završena zanata za svakog pojedinačno.
Kako bi se to možda očekivalo, njih dvojica ipak nisu ostali u gradu posle studija, nego su odlučili da se presele na selo i tamo otvore umetničku radionicu u kojoj rade ono što vole i zbog koje odbijaju i državni posao i odlazak u inostranstvo.
– Ne jurimo državne poslove, ne planiramo odlazak iz Srbije, čak smo prodali kuću u Svilajncu i sa roditeljima se preselili u selo Kušiljevo, da bi imali veliku radionicu, svoju baštu, stoku, zdravu hranu- priča Dejan.
U toj radionici Dejan i Nikola stvaraju svoja mala čuda.
Dejan je završio Fakultet likovne umetnosti, a Nikola Fakultet ekološke poljoprivrede i radi kao pomoćni nastavnik u Poljoprivredno- veterinarskoj školi u Svilajncu.
Obojica su uz fakultetska zvanja i već iskusni električari, moleri i stolari.
Zajedno, oni u svojoj radionici restauriraju nameštaj, slikaju zidne površine na stotinama kvadratnih metara, izrađuju od poliestera domaće životinje u prirodnoj veličini.
– Mi smo firmu otvorili pre dve godine, ali se sličnim stvarima bavimo od detinjstva. Odrasli smo u dedinoj stolarskoj radionici, ja sam u petom razredu osnovne škole radio duborez. Onda smo kao momci, zbog ne baš sjajne porodične situacije, radili kod električara, stolara, molera. Tako smo naučili nekoliko zanata. Kada smo i brat i ja završili fakultete nekako smo obojica krenuli ka kreativnom poslu, ka onom što znamo oduvek. Počelo je sa restauracijom nameštaja, proizvodnjom suvenira, oslikavanjem zidova. Onda smo shvatili da imamo posla dovoljno za osnivanje firme- priča Dejan.
Osim stolarije, rezbarenja, oslikavanja zidova, pravljenja suvenira, Dejan i Nikola od skora prave i skulpture od poliestera. Bilo da su u pitanju lampioni od skoro metar i po, zub od jednog metra ili krava u prirodnoj veličini. Nikola kaže da finese ostavlja bratu koji je umetnik, ali zapravo sve rade zajedno.
– Izradili smo lampione koji su pred novogodišnje praznike ukrašavali Svilajnac, ali i zub od metra koji je naručio jedan stomatolog, te pečurke od 70 centimetara visine. Kada smo shvatili da je Prirodnjački centar dinosauruse morao da naruči u Nemačkoj, rešili smo da pravimo domaće životinje.
– Naše figure nisu štancovane po kalupu, svaku vajamo posebno, svaka je unikat. Hteli smo da budemo posebni po tome, pa neće 100 klijenata dobiti istu kravu u različitoj boji, već unikatnu- pojašnjava Nikola koji je u ovom bratskom timu “pomoćni” umetnik ali i glavni za marketing, knjigovodstvo, poslovne pregovore.
Dejan je tihi momak od umetnosti, ali pristaje da objasni kako od poliestera nastaje krava u prirodnoj veličini, ona koja je na Poljoprivrednom sajmu u Kragujevcu bila miljenik dece više nego žive krave.
– Za svaku životinju pravimo kostur od drveta ili metala i žice, stiropora, pur pene, sve zavisno od toga gde će stajati i šta je želja kupca. Onda se kostur praktično obavija takozvanim staklenim matom, to je nešto nalik na tkaninu od staklenih niti. A zatim se sve premazuje poliesterskom smolom i vaja željeni oblik- vrat krave, deo glave, noge… Materijal od koga je krava izrađena postaje tvrd i jak, Nikola i ja možemo da sednemo na nju bez bojazni – objašnjava Dejan.
Braća Zdravković deluju kao prosečni obrazovani momci od oko 30 godina, mada su sve sem prosečni. Teško je nazvati prosečnim nekog koji je stolar, električar, vajar, moler, umetnik, stočar i ratar. Sve to, plus fakultetska diploma. Pod rukama Zdravkovića od bakine komode nastaje čarolija, od zida
talas koji preti, od poliestera krava kao živa.
– Radni dan nam je od ujutru pa dok ne zaspimo. Volimo da radimo, zbog toga je tako. Ne dogovaramo se specijalno ko će šta raditi, kod nas to nekako teče, spontano. Ovaj posao je naša prilika i ne želimo da je propustimo jer nikada nismo sanjali državni posao niti da budemo Svilajnčani koji idu u inostranstvo – kaže Dejan, slaže se Nikola.
Telegraf
