Занат прављења ћилима одн. ткачки занат традиционално се преносио вековима са мајке на ћерку у местима око Старе планине, а са центром у Пироту.
Мада се техника пиротских ћилима не може са сигурношћу одредити, верује се да је овај занат на наше просторе стигао са турским освајачима да би се развијао већ скоро 400 година. Развијање ткачког заната довело је до тога да пиротски ћилими постану познати широм света.
Парадоксално, чињеница је да се тренутно само десетак жена још брине да ово српско етничко благо потпуно не ишчезне.
Предања и легенде кажу да ови ћилими имају моћ да отклоне негативну енергију, сачувају породичну слогу и заштите власника. Верује се да су давнашњи ћилими сликовно писмо, да имају шаре које су заправо симболи о настанку човечанства. Ткаље причају да мотиви на ћилимима представљају старе симболе магичног значења и могу се читати као азбука слика, јер их постоји 95, које они који их раде морају да знају напамет. Сваки тепих прича своју причу, различиту у различитим епохама. То што је међу 5 000 ткаља, које су ћилиме у Пироту израђивале пре II светског рата, само неколико њих знало загонетку шара, многи не сматрају случајним.
Крајем 19. века, основано је и прво ћилимарско друштво и пиротски ћилими тада први пут били изложени на великој светској изложби у Бечу.
Од 5 000 ткаља и ћилимарског друштва данас ћилиме прави само 10-ак жена борећи се тако за њихов опстанак.
Пре више од деценије пиротски ћилим добио је и заштиту Географске ознаке порекла имена “Пиротски ћилим”. То је једини производ са таквом заштитом у Србији, а да потиче из народа и да притом има уметничку вредност. Након што је пиротско ћилимарство пре неколико година уписано и у Националну листу нематеријалног културног наслеђа Србије, ћилим је постао јединствен у Европи као производ са две заштите јер је, осим географског порекла, заштићено и само умеће ткања.
Оно што ове ћилиме чини тако специфичним је и вуна од које се праве. На ободима Старе Планине раније су гајене овце специфичне врсте, познате као праменка. Поред њене вуне и сам начин израде ћилима је био посебан. Наиме, ткаље нису користиле преслицу, већ само вретено и кудељу. На тај начин добијала се изузетно танка вунена нит, коју су марљиве ткаље бојиле помоћу листа или коре ораха, липе, луковине и осталим природним бојама. Увођењем индустријских боја у употребу, омогућено је ткање ћилима са већим бројем нијанси.
Верује се да ниједан ћилим није исти, да је као отисак прста, а свака ткаља на свом ћилиму оставља неку врсту личног печата у облику одерђене шаре. Најчешће коришћени облици су били јеленак, птица, пламен, гуштер, гугутка, али и руже, венци, каранфили и разни други цветови. За израду једног ћилима потребно је скоро два месеца ручног, мукотрпног рада, а један ћилим обично кошта више стотина евра (од 150 па навише).
Опанак, Новости, Магацин
