U mnogotematskoj sadržini Svetoga pisma, tema pokajanja se ističe doslednošću i neprekidnošću. Ona protiče kroz ceo Stari i Novi zavet i vidno je prisutna u učenju Svetih otaca i u našim liturgijskim molitvama i pesmama.
Ovo nije slučajnost. Kako nam istorija pokazuje, greh je, nažalost, bio oduvek sadrug ljudi u svim geografskim oblastima i u svim istorijskim dobima. U nacionalnim, društvenim i ličnim nevoljama, greh je bio makar faktor koji ih je izazivao, ako im nije bio i jedini uzrok. U želji da pomogne čovečanstvu, Sveto pismo, Crkva i Sveti oci su ukazivali i ukazuju na pokajanje kao lek za nacionalne, društvene i lične nevolje.
Neobično veliki broj biblijskih mesta u kojima se pominje pokajanje ukazuje na značaj pokajanja. Uporan priziv na pokajanje, prisutan u Svetom pismu, upućivan je narodima i pojedincima koji su živeli u dalekoj prošlosti. Greh je bio srozavanje čovečanstva kroz celokupnu ljudsku istoriju, a pokajanje je bilo sredstvo za preporod i uzdizanje ljudskih bića i za poboljšanje životnih uslova u ovom, i spasenje u zagrobnom životu.
Kada čitamo ili slušamo biblijske navode o pokajanju, važno je da ih smatramo ne samo kao poziv na pokajanje narodima i pojedincima u prošlosti već kao poziv upućen nama.
Tajinstvo ispovesti je neophodno i kod grehova čoveka protiv svog stanja, kako ih prepodobni ava Dorotej naziva.
Evo šta on piše: „Bog napušta čoveka onda, kada on napravi nešto protiv svog stanja. Na primer, ako je čovek bio pobožan, i potom počne da živi razvratno; ili kada je bio smiren, i potom postao drzak i bezobrazan. I Bog ne napušta toliko čoveka koji vodi poročan život, kada on živi neprilično, ili drskog, kada se gordi, koliko ostavlja pobožnog, kada se ponaša neprilično, i smirenog, kada se pogordi. To i znači grešiti protiv svog stanja, i zbog toga i dolazi do napuštanja“
