Jovan Nikolić ima 16 godina, živi potpuno sam u neuslovnoj kući bez struje u selu Vrmdža u okolini Sokobanje. Društvo brine o njemu, ali su nesrećne porodične okolnosti i odnosi učinili da mu život ne bude lak. Ne želi da bude hraniteljskoj porodici kao i da živi u kući koju je njegova porodica ranije dobila od jedne fondacije.
Kada dođete kod Jovana, morate da se zapitate kako u 21. veku vreme provodi jedan 16-godišnjak. Potpuno sam, bez struje i vode u kući.
“Ujutru ustanem, doručkujem, nahranim prase i pse i posle idem da radim. Sa strujom je dobro ali kad nema struje, šta da radiš – ništa”, kaže Jovan.
Osim duga za struju od 200.000 dinara, otac, koji je preminuo, ostavio mu je trošnu kuću, nedovršenu štalu. Sestra se udala, a majku, koja ih je davno napustila, Jovan ne pominje.
Koliko mogu pomažu mu meštani i opština. Zvanično o njemu brine sokobanjski centar za socijalni rad, ali Jovan ne želi da ode iz kuće u Vrmdži.
“Ne bismo želeli da ga silom negde smeštamo, niko ne može licisama da ga drži u hraniteljskoj porodici, jer kao što sam kaže: ‘odmah iste večeri, ja se vraćam kući'”, priča Vladimir Pavlović iz Centra za socijalni rad u Sokobanji.
“Ovde sam navikao, ovde imam svoje ljude, uvek će da mi pomogne svako, u svako vreme, imam gde da radim ovde u selu”, kaže mladi Jovan.
Slaviša Krstić iz Vrmdže kaže za Jovana da je dobar dečak, poslušan, druželjubiv, druži se sa meštanima, odlazi do komšija, pomaže drugima.
Životinje Jovanu ispunjavaju dan, imao je i magarence s kojim je i zarađivao. Čini se da mu ono najviše nedostaje.
“Dok sam imao magarence tada je bilo bolje, sa magarencetom dovezem seno, drva”, žali se Jovan.
Jovanu se ne vidi tuga zbog samoće, život ga je naučio da bude skroman, jedino što je dečački tvrdoglav i ne želi da napusti svoju kuću.
(RTS)
