“Када је свадба завршена, Тома и ја смо кренули уз калдрму лагано, јер сам ја носио кофер са хармоником. Негде код кафане “Три шешира”, изненади нас прави пролетњи пљусак. Склонили смо се у башту док киша не мине. Ту, испод стрехе, снуждено је стајала Циганчица с великом корпом пуном ружа.
Тома ју је знао и упита је:
– “Је ли, Зорице, како си ноћас прошла?” – притом је помилова и пољуби у црну косу.
– “Лоше је било, много лоше, Томо”, одговори му дечијим гласом уморним од дугог лутања од кафане до кафане.
Тома је из џепа извадио новац и без речи га проследио у њену кецељу.
Зорица му је узвратила једном лепом ружом.
Право изненађење је тек следило. Кад смо, након што је киша престала, изашли из Скадарлије, а пошто смо се растајали, јер смо ишли у два различита правца, Тома ми рече:
– “Е, мајсторе, дај ми 100 кинти за такси.”
Тек тад сам схватио да је малој Зорици дао читав хонорар од 700 марака.
Он се није дао изненадити. Погледао ме је оним тужним и сетним очима и рекао:
– “Њој су паре потребније, а и ова ружа, веруј ми, више вреди од било којих пара.”
Кад је Тома преселио на неко лепше место, свирао сам негде у Швајцарској. Жао ми је, нисам могао бити на последњем испраћају највећем боему који је шетао овим просторима. Мој гитариста ми је касније причао. На сахрани је доминирао један велики венац од природних ружа на којем је писало:
“Томо, моје детињство те жали”, а донела га је, тада већ девојка, лепа Циганчица Зорица…”
Златомир Златко Крстић
