Сезона моловања започињала је у пролеће, пре првих слава и Ускрса, а завршавала се у јесен. Овај стари занат данас негују у понеким старим војвођанским кућама, док су га у осталим одавно замениле украсне тапете као модернији начин декорисања дома.
У прошлости су људи унутрашњост и спољашњост куће фарбали, кречили гашеним кречом, најчешће само бело или су додатком боје у праху добијали различите боје. Преко креча наносили су гуменим ваљком боју и оцртавали различите украсе, цветове, геометријске облике, формирајући орнаменте који се понављају и дају свакој просторији посебан изглед. На тај начин добијао се изглед тапета. Понекад су зидови бојени у више боја или нијанси исте боје, рађене су бордуре у виду венчића или су само исцртаване траке четкицама које су умакане у боју.
За зидове су коришћени ваљци различите ширине и мусте. Они су се налазили на казану у ком су била још два метална ваљка који су се окретали и преносили боју на гумени ваљак.
За бордуре су се користиле “уламе“ картони, шаблони са већ изрезаним мотивима. Они су стављани директно на зид и премазивани четком која је умакана у боју. Сав прибор за моловање куповао се на пијацама и вашарима.
Имућније куће имале су салоне са најинтересантније намолованим зидовима и украсима посебно исцртаваним четкицама.
Овим послом бавиле су се углавном жене, молерке. Овакав начин украшавања зидова данас је веома редак, може се видети у понеким старим војвођанским “швапским” кућама, “етно“ кућама, кафанама и сл. иако су неки од ових “молераја“ били права мала ремек дела.
Опанак, narodnatradicija.
