Питао једном ученик учитеља: “Тако си мудар, увек добро расположен, никада се не љутиш. Помози ми да и ја постанем такав.” Учитељ је пристао и замолио ученика да донесе кромпир и једну врећу.
“Када се на некога наљутиш и увредиш се”, рече учитељ, “узми један кромпир па на њему напиши име човека с којим си се посвађао, а онда стави кромпир у врећу.”
“И то је све?”, упита ученик изненађено.
“Не”, одговори учитељ, “потребно је да увек са собом носиш ту врећу и сваки пут када се осетиш увређено стави у њу кромпир.”
Ученик је пристао. Прошло је неко време. Врећа се пунила кромпирима и постала поприлично тешка. Било је врло незгодно стално је носити са собом. Уз то, кромпири су почели да се кваре. Неки су иструлили и ширили непријатан мирис.
Ученик је дошао код учитеља и рекао: “Немогуће је ово носити са собом. Врећа је претешка, а кромпир се покварио.”
Учитељ је одговорио: “То исто се догађа и у твојој души. Када се на некога наљутиш, увредиш, у твојој души се ствара тежак терет иако га одмах не примећујеш. Затим терет постаје све већи.
Поступци се претварају у навике, а навике у карактер који рађа пороке који заударају. И лако би заборавили на тај терет да не постане сувише тежак да га стално носимо са собом.
Дао сам ти могућност да са стране проматраш цео тај процес. Сваки пут када одлучиш да се посвађаш, увредиш или некоме нанесеш увреду размисли је ли ти тај терет потребан”.
