Немања и Франческа Митровић су у швајцарском граду Лугано имали посао, добра примања и стан, па су са своје двоје деце живели комотно, али Немањи је недостајала домовина, па је спаковао кофере и са породицом се вратио у Ковачеву Бару крај Грделице, где је обновио стару кућу свог деде по оцу и формирао пријатан кутак.
„Досадио нам је живот по принципу посао-кућа, кућа-посао. Све се тамо своди на рад од јутра до мрака и мало времена остаје за породицу и децу“, прича Немања за Југмедиу.
То није био једини разлог повратка у домовину – „Вукла ме је носталгија, волим своју земљу Србију, па, ма колико то некоме звучало невероватно, вукао ме је и патриотизам“, додаје Немања.
Брдовита Дедина Бара, окружена прелепом природом испод обронака плананина, је пар километара удаљена од Грделице и Лесковца. Старије дете, син Нил је ученик треће године у Техничкој школи у Грделици, а мала Мирјана је први разред у основној школи у Великој Сејаници, села поред Ковачеве Баре.
„Када смо пре 4 године дошли овде, врло мало сам знао српски језик, али сам га врло брзо научио дружећи се са друговима из разреда“, прича Нил.
Замољен да упореди живот у Швајцарској и у сиромашној Грделици, Нил каже да се то не може упоређивати. „Зато што је овде природа прелепа, зато што су људи срдачни, зато што овде имам веће друштво“, одговара.
Франчески је, чији је матерњи језик италијански, рекло би се, било је најтеже јер је у Швајцарској и Италији оставила мајку, сестре и целу родбину, а ни она није добро говорила српски језик. Ипак, тврди да није патила.
„Тамо где су ти деца и брачни партнер, тамо је твоја кућа. Овде нам је прелепо, а свет је тако мали, па се са својом породицом у Швјацарској често виђам. Или ми одемо код њих или они дођу код нас. Више они код нас јер их овде одушевљава природа, људи и начин живота“, прича Франческа на српском са акцентом, наравно.
Брачни пар Митровић се и у Србији снашао за посао, који води преко интернета. Франческа је дипломирани архитекта, а Немања ветеринарски техничар.
Југмедија
