Висибабе су од давнина познате као весници пролећа јер их људи доживљавају као први цвет који се појављује после зиме, често и током зиме, док се снег још није отопио. Једна од највећих заблуда у народу је да су висибабе типично пролећно цвеће. Оне, у ствари, цветају у току зиме, а период цветања им се завршава у пролеће. Само за неке врсте висибабе се може рећи да су весници пролећа. Висибаба припада породици суноврата, постоји више од 70 врста, које се разликују по величини, облику и изгледу, шари на цвету и периоду цветања, али су све висибабе беле боје.
О томе какав је ово цвет, најбоље говори званични опис у књизи “Заштићене врсте флоре и фауне Србије”, а забрана њиховог експлоатисања је регулисана правилницима и Законом о заштити природе.
Стручни назив висибабе, Galanthus, потиче од грчких речи гала и антхос што значи млеко и цвет – млечно цвеће. Народни назив је вероватно добила због цвета који је погнут попут старе бабе. Неки их зову и “сретењски звончићи”.
Висибаба обично расте самоникло на сталним местима у листопадним, мешаним или зимзеленим шумама, на ливадама, крај река, уз потоке и врбаке. Може да се нађе на подручју средње Европе, од Пиринеја до Карпата, преко Кавказа, све до Мале Азије. У Алпима може да се нађе и на надморској висини од 2.200 метара. Висока је од 10 до 30 центиметара. Листови су дугуљасти, зелени. Из њене луковице се издиже цветна дршка на чијем врху је само један висећи цвет беле боје звонастог облика. Цвет се састоји од шест латица распоређених у два круга (спољне латице су дугуљасте, а унутрашње су краће), а његов мирис је слаб, благ.
Занимљиво је да семе висибабе разносе, ни мање, ни више него – мрави! У свету се висибабе интензивно проучавају, због специфичних протеина и алкалоида који се налазе у њиховом ткиву. Сматра се да баш у овом нежном цвету лежи решење за борбу против Алцхајмерове болести, и то у виду галантамина који чини њихове луковице отровним. Галантамин је у већим количинама смртоносан, а у малим количинама се користи као лек ране Алцхајмерове и васкуларне деменције. Посебну врсту отрова производе за одбрану од исеката (мали протеини из групе аглутинина) и на тај начин обезбеђују свој опстанак.
Висибаба се може гајити и у саксији, и у том случају се пресађује лети, током периода мировања. Саксија не треба да буде изложена јаком сунцу, јер висибаба преферира сеновите просторе.
Према легенди, висибаба је и симбол новог живота и наде! Легенда каже да се, када су Адам и Ева протерани из Рајских вртов и када је Ева губила наду да ледена зима има краја, појавио анђео који је снежне пахуље претварао у висибабе и на тај начин јој показао да зима уступа место пролећу.
